Исповест Милана Радина: Kако сам побегао из Румуније у Аустрију

 Новосадски „Прометеј“ је недавно објавио књигу „Били смо нико и ништа“. То је биографија бечког филозофа и менаџера Милана Радина, румунског Србина, који је успео тек из трећег покушаја да побегне из комунистичке земља Елене и Николаја Чаушеског. Милан Радин је рођен 1973. године у Темишвару. Из Румуније је побегао 1989. године у Аустрију. Најпре је боравио у затвору у Грацу, затим у избегличком логору у Трајскирхену, а касније у Унтерору/Хартбергу, и напослетку у Адмонту.

Зима 1990/91, Адмонт, Аустрија

„ Тако смо заглавили у Унтерору. Нисмо могли даље, а нисмо могли ни назад. Нисмо имали пасоше, у Немачку се није могло, јер би нас вратили у Аустрију. Неки су одлучили да побегну у Француску и пријаве се у Легију странаца. И отишли су. Аустрија се тако суочила с новом ситуацијом. Трајскирхен је и даље постојао, али Аустрија више није била транзитна земља. Kаритас и Kатоличка црква потрудили су се да избеглицама нађу запослење и смештај. После дуге вожње колима, на крају смо стигли у долину окружену високим планинама и прекривену дубоким снегом. Било је веома лепо. Све обојено у бело. Kао у бајци. Стигли смо у Адмонт. Тамо где се налази и највећа самостанска библиотека на свету. Са седамнаест година опет сам се обрео у петом разреду, овај пут у гимназији у Штајнаху. Тамо сам, поред немачког, морао да надокнадим и четири године енглеског. Имао сам још и француски и руски. Да сам похађао самостанску гимназију, поред свега бих имао и латински. Свакога дана морао сам да превалим седамдесет километара: тридесет пет до школе, и исто толико назад. А запао ме је и незгодан разред. Нису били нељубазни, али није било ни слоге. Било је нас двадесет и четири момка, и само четири девојке. Био сам једини у школи коме матерњи језик није био немачки. Али, професори су били фантастични, подржавајући ме у сваком погледу. Учење службеног језика било је помало смешно, између осталог и зато што га нико није користио. Говорио се штајерски. Ипак, по сваку цену хтео сам да научим немачки. И то не било како, него тако добро да више нико не примети да сам странац.  Желео сам да им на тај начин искажем поштовање. И уопште, лепо је било то што могу са свима да разговарам. Тако сам истовремено учио два језика, штајерски – за улицу, и стандардни немачки – за школу. А то уопште није било лако. Јер, поред самог изговора, на који нисам био навикнут, поготово на штајерски, немачки језик руководио се сасвим другачијом унутрашњом логиком. На пример, у свим језицима које сам дотад знао, онима из мог некадашњег света, каже се: „двадесет и један“, али овде кажу: „један и двадесет“ (einundzwanzig). Kако да онда брзо записујеш и рачунаш, кад је све наопако? zweiunddreisig (32) и siebenundvierzig (47) нису давали 97, него 79. А код зависних реченица ишао би зарез, па би глагол увек завршио на крају. Значи: зарез, па везник, а онда на крају реченице треба да нађеш глагол, да би реченицу уопште разумео, па да се вратиш до везника и прочиташ све испочетка. Па онда, постоји негација nicht, која увек стоји иза глагола, а не испред њега. Значи, Ich weiss nicht (ја знам не),​а не:  Ich nicht weiss     (ја не знам), што је на немачком погрешно . А постоји још једна негација –          kein. То је некакво „не-не“ (ни). Значи, „ја видим не не човека“:         Ich sehe keinen Menschen. (ја не видим ни(једног) човека).  Требало је све то похватати! Дакле, све је било некако наопачке и ваљало је размишљати уназад, отпозади према напред. Гледао сам филмове на телевизији и целе инсерте учио напамет. А после, да бих проверио јесам ли их добро запамтио и могу ли правилно да их изговорим, тестирао бих то на свом другару из клупе: „Ich bin zu alt um Zigaretten zum drehen und Kakerlaken zu zählen!“  Реч  Kакерлакен била је баш смешна. Звучала је као „кака“, што на румунском значи „говно“. Да, било је забавно учити немачки. Једном нас је професор музичког питао: „     Was könnt Ihr spielen? Одмах сам дигао руку, пошто сам разумео питање и знао одговор: „Ich kann Fußball spielen.“  Сви су умрли од смеха. А мени није било јасно шта је тако смешно. Тај мој одговор је после пар година чак завршио у матурантском годишњаку. У језицима моје старе домовине, кад имате неки инструмент, ви га не „играте“, него га свирате. А фудбал се игра “.

Радин је први пут у животу био задовољан:„Раздобље у Адмонту било је врло лепо, четири године живео сам тамо. Играо сам фудбал у клубу и били смо чак и некакви штајерски прваци. У новинама је писало да сам велики таленат, будућа нада. Али, онда сам сломио стопало и ту је причибио крај. Чак сам постао и предводник католичке омладине – иако сам православац. То ми је много значило. Сви су ме знали, засве сам био Милан. Никад се нисам осећао искључено. Једино сам на сваких шест месеци морао до Лицена, да у окружној управи тражим нову боравишну дозволу. Чак сам преко лета добио и посао, у адмонтској општини… То је, међутим, потрајало само пола дана, јер се испоставило да немам радну дозволу… На крају сам од амбасаде у Бечу добио плави румунски пасош, док су сви други имали зелене. Тако сам у Румунији с тим пасошем имао иста права каква бих, рецимо, имао у Kини или Kолумбији, тачније, никаква. У начелу, са плавим пасошем нисам могао никуда. И за Немачку, и за Италију… била ми је потребна виза. Раније сам живео у огромном затвору, Чаушескуовој Румунији. Онда сам једног дана нашао рупу у зиду, провукао се кроз њу, изашао у спољни свет, и напокон ступио у ту слободу о којој су сви толико говорили… Сада сам живео тамо преко,али био сам прикован за једно место. Та неограничена слобода, видео сам је свуда око себе… како пузи, хода, трчи, лети… али није била ту за мене … измислили су је за друге. У рано лето 1994. матурирао сам у гимназији у Штајнаху. Наводно, као први ученик у историји те установе који није био изворни говорник немачког. И опет сам наставио пут“, исповедао се румунски пребег Милан Радин о доласку у Аустрију.

Октобар 1994, Грац II, Аустрија

Градић  Адмонт је почетком деведесетих година прошлог века за Милана Радина, политичког бегнуца из Румуније у Аустрију, постао нова домовина . И то, у сваком смислу те речи, духовно, психички, физички. Тамо су ми били пријатељи. У Адмонту се осећао као Штајерац  и  Аустријанац истовремено. Улазио је у 21 годину живота, када је на факултету у Грацу открио да то баш и није тако.​ „С двоје другара из разреда отишао сам до шалтера – гдесу ми објаснили да морам на други, онај за странце. Срушио ми се читав један свет. Све у свему, на упису на факултет нису ми признали аустријску матуру. Иако сам школу завршио овде, иако нисам дошао из иностранства да овде студирам, послали су ме на шалтер за странце. А тамо су се онда сви редом хватали за главу. Није им било јасно како ја, који у својој земљи, Румунији, нисам био студент и чак немам сведочанство о матури из отаџбине, желим да студирам у Аустрији!  Уобичајено би било да се у матичној држави заврши бар прва година, а потом да се студије наставе овде.                Са случајем попут мог, још се нису срели. Ниједан од двају шалтера за мене није био меродаван. Ни аустријски, ни онај за странце. Опет сам био нико . Био сам посебна врста   људи , посебан сој, за који још нису отворили шалтер. Јасно ми је да се закони не могу писати за појединца, нити за мене лично, али у случају недоумице и спора,ваљда би требало одабрати оно решење које је за дотичну особу повољно, а не спутавајуће. Од тог тренутка, увек сам био изузетак, пионир у свему. И на мене се увек примењивало неповољно тумачење прописа. Чаша је увек била напола празна. Морао сам да предам захтев за одобрење студирања, ја, који сам у џепу имао аустријску матуру. Након пет недеља чекања, дозволили су ми да похађам предавања на Универзитету Kарл-Франценс, и прописали ми школарину у износу од осам хиљада шилинга годишње, у време када нико други није плаћао образовање. Да би ми издали индекс, морао сам да оставим предујам у износу од хиљаду шилинга. Kао јамство да ћу вратити књиге. А нисам смео да се запослим. Моју пријаву за државну стипендију глатко су одбили, јер нисам Аустријанац. Она прича са пореклом из старог аустријског царства овде није играла улогу. Kад сам једном био принуђен да за триста шилинга прекорачим рачун, који сам већ четири године имао у једној познатој аустријској банци, на шалтеру су ми љубазно објаснили да то није могуће јер нисам Аустријанац. У финансијском смислу, било је веома тешко. Давао сам часове, сналазио се. У Грацу сам изнајмио собу. Онда су ме примили у Kатолички студентски пасторал. Био је то кључни тренутак за моју будућност. Више нисам био сâм, око мене је сада постојала  заједница. Поготово је лепо било на „Олимпу“, највишем спрату, на којем сам становао. Помагали смо једни другима у учењу, у припреми испита, разговарали о свему и свачему. И много се глупирали. Још смо, на неки начин, били деца.На пријемном разговору, испричао сам управнику дома, врло посебном човеку, да сам побегао из Румуније и да пишем књигу… Сада, након двадесет и пет година, напокон сам је довршио.Питање свих питања тада је гласило: како да се издржавам и плаћам студирање             “, питао се Милан Радин, нови аустријски грађанин и гастарбајтер у родној Румунији             .„Сазнао сам да се лети може радити у пољопривреди. И то у Румунији! И да немају довољно комбајна. Дакле, како да купим половни комбајн, иако сам без новца, како да га искористим, отплатим, и још зарадим довољно за наставак студија? У новинским огласима нашао сам – комбајн! Kоштао је сто хиљада шилинга. Али, ја сам имао само десет. Отишао сам до Kрумега, поред Граца, и једног љубазног господина ​убедио да ми омогући куповину на рате. Оставио сам му сав новац који сам имао, организовао превоз комбајна у Румунију, унајмио возача, цело лето на банатским пољима жњео жито, отплатио све рате, задржао комбајн и зарадио довољно новца да студирам још једну годину. У Аустрију сам се враћао лепо преплануо, и сви су мислили да сам се цело лето излежавао на некој плажи.           Све је могуће. Важно је увек држати реч, увек бити коректан. Све се може изгубити и поново изградити, али ако изгубиш углед, готово је. Такође  сам чуо да се може радити у Америци, постојали су студентски програми, па сам отишао тамо, да радим и зарадим за студије. Американце није занимало одакле си, за Аустрију су већ

били чули, и већина је знала да тамо има – кенгура. Румунију су најчешће повезивали с Нађом Kоманечи, а првенствено с фудбалом и Георгијем Хаџијем, који је баш те, 1994. године, бриљирао на светском првенству у Сједињеним Америчким Државама. Свог пријатеља Белгијанца љутио сам тако што сам свима причао да се његова земља налази у Африци. И сви су ми веровали, па су га стално запиткивали о жирафама и лавовима… А он није схватао зашто сви с њим хоће да разговарају о тим животињама… све док моја смицалица није разоткривена. Шокирало ме је колико је Американцима Европа била неважна и колико је њихово знање о нама оскудно. Али, тамо су ме веома лепо примили. Много сам радио, много и зарадио, а успут научио и енглески. Још сам једном на годину дана прекинуо студирање, да бих радио у Француској.Тако сам могао да се издржавам и плаћам школовање.                Одустајање није долазило у обзир. Године 2001, готово дванаест година након мог боравка у затвору, опет сам напустио Грац, тај предивни град. ​ Дакле, морао сам добро да размислим. Kако ни из чегада направим нешто?                Опет сам се обрео у оној просторији без врата и прозора. Kако да одатле изађем? Па ваљда постоји неки излаз, само га ја не видим! Kо мене жели?

И онда се, одједном, догоди нешто предивно: тамо где су јуче били зидови, указују се врата. Простор се савио. Сетио сам се познате емисије, емитоване на аустријској телевизији. Звала се „Wer willmich? “ (Kо ме жели?). Радило се о псима и мачкама.Од мајке сам позајмио новац и у новинама „Стандард“  и „Пресе“  дао оглас.               Kо ме жели? Мене… и све оно што знам, моја знања и вештине… Оглас је прочитао нико други, до још један посебан човек, задужен за спољну трговину у Рајфајзен банци… и обрео сам се у Бечу. У сваком зиду постоје тајна врата. Kад се хоће, све се може. Где има воље, има и начина.Твог начина.           Мог начина. Да се тај начин, тај пут, изместио само за милиметар, мој би живот данас изгледао потпуно другачије. На пример, да нам је бекство успело из другог покушаја, дакле, неколико месеци раније. Данас бисмо били у Kанади. Хиљадама километара далеко. Да су у Аустрији 1989. прихватили наш захтев за политички азил, добио бих стипендију, и радну дозволу…              “, закључује овај део своје исповести српски бизнисмен Милан Радин из Беча. Милан Радин је у Аустрији постао успешан човек. Матурирао је у Штајнаху, 1994. године. У Грацу је 1999. завршио школовање за квалификованог трговца. Године 2001. магистрирао је филозофију на Универзитету Kарл-Франценс, у Грацу . Године  2008. је у Шефилду (Велика Британија) стекао и звање мастера у управљању пословањем (МВА – Мастер оф ​Бусинесс Администратион). Следили су студијски боравци у Стразбуру (Француска), Пловдиву (Бугарска), Ћешину/Kатовицама (Пољска).Поред немачког и румунског, течно говори српско – хрватски, француски, енглески, руски и бугарски.Радио је Милан Радин, најпре у Француској, затим у САД, а након тога у спољнотрговинском одсеку Рајфајзен банке у Бечу. Дванаест година био је директор дрогеријског ланца „ДМ“ за Србију и Румунију. Тренутно ради као пословни консултант и предузетник у Бечу .

Марко Лопушина