„Dragi moj prijatelju,
Nadam se da Vas dobra sreća prati, da se zla izgubila negde daleko i da je na vidiku
nema. Da ste veseli i radosni, da suze, ako ih i ima, teku samo onda kada se od srca smejete.
Ja Vam pišem kako bih Vas obavestio, da je ovde, u nas, bilo i lepših vremena.
Novine o kojima Vas želim obavestiti su krajnje ozbiljne i bojim se da moramo delati
veoma, veoma brzo. U mojim mislima, radosno se šetkaju sećanja na dane kada sam kao
mladić hrlio ulicama Beograda, Beča, Trsta… I vi ste imali svoje ulice, zar ne?
Prihvatali smo knjige i jurili za znanjem, ali ne samo radi nas, nego radi i naroda
sprskoga! Kako smo u taljigama, zapregama, nogama svojim, putovali i tumarali, pretrpani –
savijenih leđa, ne uvek zbog briga, nego i zbog knjiga koje smo na njima prtili, da bismo ih
narodu darivali. Ko Srbinu ne bi pomogao? Ovaj naš narod, ruku žuljevitih i kolena kvrgavih,
brkova sedih i od uzdaha požutelih, tako divan, tako mio…
Pitaću Vas, ko ga ne bi stalno celivao i mazio? Mi smo još i više od toga uradili, mi
smo se starali da ga obrazujemo. Naš zadatak, koji sami sebi prepisasmo, urodio je plodom i
naše oči se tada nauživaše gledajući mladost kako se uspinje stazama srpske prosvete i
kulture.
Smišljali su pozorišne igre, gradili su scene, oštrili glasove i knjige ispisivali. Pod
prozorima stajali i draganama pevali, a onda ujutru u školu išli, da kredom po tabli pišu. Ono
što smo mi zamislili, krenulo je da se ostvaruje. Srpsko ime i tlo se opet časno i sa ponosom
počelo izgovarati. Vostajala je Serbija.
Ali danas, moram Vama, svom prijatelju, Gospod nam dragi pomogao, saopštiti druge
vesti. Naše oranje, sađenje i polivanje semena kulture, plodovi koji su iz njega izišli, istrulilo
je. Ostalo je iza njega tek koje parče osušene korice na tlu.
Moram Vas zvati da se ponovo spustite u zemlju Srbiju i pomognete mi da iskorenim
zlo koje se širi našim potocima, koje se uvuklo u naše škole, kulturne i pravne kuće, bolnice i
nasleđe.
Neznanja je sve više i više. Koristiću teška poređenja, kako biste uvideli ozbiljnost
našeg problema. Glupost se širi među ljudima kao klica zaraze kroz bolesnika, ta odvratna
gangrena koja otruje sve što dodirne. Uskoro neće preostati naroda koji će moći da otruje,
glupost i zavada će zavladati, a časti i nauke više biti neće.
Naš divan narod se izgubio u šumi poroka i ludila. Okreću se leđa školi i obrazovanju,
odbacuje se mudrost radi svakodnevnih prolaznosti. Svoje učitelje zanemaruju, roditeljima
govore ružnim rečima, neretko se čak i nasilju okreću.
Voleo bih ih podsetiti da se ne uči samo na greškama, te da iz svojih pobeda mogu
izvući nešto novo, dobar znak ili pravi naum. Ali njihov moral je tako često gnjio, lenjost se u
njih uvukla pa i najslabiji vetar može da ih pokosi, obori, saseče, obeshrabri.
Knjige, naređane na policama biblioteka, samo skupljaju prašinu. Oštri očnjaci
vremena ih kidaju komad po komad, njihove stranice, pune iskustva i nauke, komedije i
ljubavi, trunu pod lošim uslovima, opkoljene vlagom i nezainteresovanošću.
U modernom dobu, u kojem dugme računara postaje prva ikona, a monitor novo
jevanđelje, knjige su se pretvorile u majušni deo pamćenja, koji svakog dana zamire na pučini
revolucije.
Strašno mi je misliti šta se još desiti može. Mora se hitno delati, jer verujem da nas
jako malo deli od potpune propasti i urušenja zdravoga razuma. Narod će se izlizati u ovom
novom dobu čiji su ljubimci prostota i neznanje.

Zato, najmiliji moj, dođi. Dođi i pomozi mi da iskorenimo ovo zlo što se među
narodom srpskim širi. Da mu obnovimo stari put – da ponovo obesimo svetiljke po stazi
obrazovanja.
Da naši ljudi ponovo budu na vrhu sveta…“
Ili makar da se Dositej ne brine ovoliko koliko je to činio dok je u mojim mislima
pisao ljubaznom Haralampiju.
Filip