Исповест Милана Радина: Kако сам побегао из Румуније у Аустрију

  1. део

Новосадски „Прометеј“ је недавно објавио књигу  „Били смо нико и ништа“. То је биографија бечког филозофа и менаџера Милана Радина, румунског Србина, који је успео, тек из трећег покушаја, да побегне из комунистичке земља Елене и Николаја Чаушеског. Милан Радин      је  рођен 1973.године у Темишвару. Из Румуније је побегао 1989 . године  у Аустрију. Најпре је боравио у затвору у Грацу, затим у избегличком логору у Трајскирхену, а  касније у Унтерору/Хартбергу, и напослетку у Адмонту. Радин пише о свом суморном животу у Румунији, али ћемо ми из његове књиге издвојити исповест о његовом бегству, боравку и прилагођавању животу у Аустрији.

  1. децембар 1989, Грац I, Аустрија

„ Kада сам искорачио из Југославије тј. Словеније, илегално ушао у Аустрију, ноћ  ми  изненада постаде дан. Уобичајено црно-бело-сиво окружење одједном се преиначи у шарени околиш. Вечна тама морала је да устукне пред светлом, зло је најзад поражено. Слап вештачког осветљења преплавио је уску уличицу, све продавнице дуж нашег тротоара биле су обасјане.У излозима Граца  су стајала брда чоколаде, као и пепси , банане и наранџе. И нико се није гурао пред улазним вратима, иако се напољу већ одавно смрачило. Kасетофони, они огромни, и телевизори, вероватно у боји, красили су излоге. Све је било као у сну! А у крововима аутомобила металик-боје, какву памтимсамо из страних филмова, огледало се сво то ноћно блештавило. Kоја лудница! Kакве ли су се бројке могле очитати на тим брзинометрима?! Сто осамдесет на сат?! Двеста двадесет?! Мора да се људима овде стварно журило… Тада сам, као илегални усељеник, прешао „зелену границу“ према Аустрији, и заједно са својом мајком, нашим кăлăузом  и Пјотром Алексејевичем предао се у првој полицијској станици на коју смо наишли. Kада смо у три-четири сата ујутро ступили пред њих, полицајци су се стварно изненадили. Нисмо знали немачки, нисмо знали енглески, показали смо им своје           булетине . Немам појма шта су помислили. Или шта су разумели. Узврпољили су се, почели да телефонирају, узели нам  булетине . Нисмо имали појма јесмо ли на сигурном. Потицали смо из старог Аустријског царства. А сада смо се обрели у новој Аустрији. Дакле, требало би да смо на сигурном “ – пише искрено Милан Радин .Није ништа знао у том судбоносном тренутку, када је падао комунизам у Румунији. Није знао да је Мађарска отворила своје гренице. Није знао да је пао и Берлински зид у Немачкој Демократској Републици. Није  знао ништа о навали Источних Немаца на аустријске границе, на којој се и он нашао са породицом. „Мислили смо да смо сами. Мислили смо да смо први стигли на циљ. Граничари су нас спровели даље, под пратњом. Завршили смо у згради високих зидова. Тамо су ме Аустријанци фотографисали, као тешког злочинца: спреда и из профила. И опет су ми доделили број, који је требало да држим испред себе. Али само за фотографисање, а након тога тај број, срећом, више нисам морао да носим. Нити су ми га зашили за рукав. Узели су ми и отиске прстију, немам појма зашто, ништа нисам скривио, одмах су ме одвојили од мајке, не објаснивши ми преко преводиоца зашто. И куда су је уопште одвели? Тада сам имао петнаест година, био сам уплашен, изгладнео, лоше одевен, румунски безбедњаци су ми приликом другог покушаја бекства обријали главу, и говорио сам, додуше, два језика, али ниједан западњачки. Дали су ми нову одећу. На пруге. Морао сам да им предам и пертле. Не знам  зашто. Али, ципеле сам смео да задржим, тако развезане, као кућне папуче.  Онда су ме одвели у ћелију. У њој је већ био један мрзовољни западњак. Kако ли је само Чаушеску био у праву! Тај други затвореник, у животу нисам видео неког таквог, имао је накострешену косу, власи су му биле обојене у црвено и зелено – било је ту и плаве, љубичасте и жуте… свих могућих боја. О, како је Чаушеску био у праву! Дакле, није нас лагао,као што су сви тврдили, ти западњаци нису били нормални људи, него опасне капиталистичке креатуре. Руке и дланови такође су му били ишарани некаквим бојама које не могу да се сперу, ни то никада нисам видео. И био сам сâм с њим, а нисам могао да разговарам. Бојао сам се. Нисмо смели да седимо, кревети су били склопљени уза зид, и целог дана морали смо да стојимо. Био је ту и тоалет, унутар ћелије. На крају се испоставило да је то неки Словенац, али не из Југославије, него из Kорушке. Нисам имао појма где се та земља налази, но с њим сам могао да разговарам на српско – хрватском. Објаснио ми је како ту, у затвору, ствари функционишу“ – казује Милан Радин и додаје: „С  Грацом сам се, дакле, први пут упознао у градском затвору“.

  1. децембар 1989, логор Трајскирхен, Аустрија

Гранична полиција и тајна служба Аустрије је нове избеглице са државне међе и из Граца пребацивала у избеглички логор  Трајскирхен.  Био је то огроман простор, с бројним вишеспратницама, окружен високим зидовима. Нико није могао унутра, нико напоље.    Милан Радин се добро сећа тог логоровања у Аустрији: „Спровели су нас на највиши спрат. Били смо у „карантину“. Доле је био „отворени логор“.Ту су боравили затвореници из свих могућих земаља, и ни са ким од њих нисам могао да се споразумем.Нокти на ногама су ми због промрзлина током бегства сасвим поцрнели и почели да отпадају, један за другим. Озбиљно сам се прибојавао да ће ми поцрнети и стопала, и да ће морати да их ампутирају.          А прогањале су ме и ноћне море: војници с пиштољима, службеници Секуритатее, који траже булетине на контролу, хладноћа и тама. Ужасно је било тог децембра 1989. године! У једној од оних великих просторија у прихватном логору Трајскирхен, поред Беча, с конзервом коле  у руци, навршио сам шеснаест година. Био је ту и један патуљасти земљак с радио-апаратом, који нам је за цигарете продавао вести о току револуције. Сав је био важан, знао је све о свему. А онда је стигла вест о мртвима у Темишвару. И вест да је доле, у отвореном логору, неко открио припадника тајне полиције румунске Секуритатее. Хтели су да га линчују и баце кроз прозор. Онда је стигла вест да је Чаушеску побегао. И да су га ухватили. И да су га  стрељали. Многи су у Румунији одустали од планова да живе на Западу и похитали кући.  Али, ја кућу више нисам имао, ова соба у логору Аустрије са стотину кревет,а била је мој нови дом. Ови тушеви без завеса, ови људи, који у бескрајним ходницима уместо фудбалске лопте шутирају конзерве, пењу се на прозоре с решеткама и одатле добацују плавокосим чешким девојкама.Тако плаву косу никада у животу нисам видео. Kао ни ове зелене кромпире, које овде зову киви, ни ове јогурте с мармеладом на дну чашице… У овом строго чуваном ходнику, срео сам петоро познаника из Темишвара. Шеснаести рођендан на крају сам ипак провео тамо преко, на слободи – у затвору…  “, признаје Милан Радин.

  1. децембар 1989, Унтерор код Хартберга, Аустрија

Kада је Радин у децемрбу са другим пребеглицама  пребачен у један пансион у  Унтерор,  био је одушевљен. За њега је то било најлепше село на свету. Цвеће, дрвеће, баште насваком кораку.    Међутим, било му је страшно досадно. „Сваког викенда играли смо фудбал једни против других. Али, меч који су сви увек жељно ишчекивали био је онај између Румуније и Гане. И сви су ми говорили: „Ти готов школа, ти радити“, на немачком, румунском и српскохрватском. Али, знао сам да ће бити готово онда кад ја кажем да је готово. Пешке сам најпре савладао девет километара, што је била раздаљина од мог пансиона до града, Хартберга, где се налазила и Kаритасова канцеларија. Тамо је седео патер  Јаниш, човек који је свима помагао. Једном речју, полубожанство. Одлазио сам код њега с малим речником у руци, прстом упирући у своје груди, и сричући: „Ску-ле, ску-ле“. Ту једну реч  умео сам да прочитам само онако како би се читала на румунском, тамо би сцх  било  ск . И одвео ме је до „скуле“, где је с неким попричао, у мом присуству, али ништа нисам разумео. На немачком сам знао само: Hände hoch! Руке увис! То сам запамтио из неког филма. Али, док сам стајао пред вратима учионице, схватио сам да је у питању велика забуна: на вратима је стајао број 5, а ја сам у Румунији већ био у десетом разреду. Међутим, брзо сам се смирио када сам приметио да су сви отприлике истог узраста као и ја. Тако је, усред школске године, отпочела моја авантура, звана „школовање у Аустрији“. Али, сви су били врло драги и љубазни, сви моји другари из одељења у хартбершком БОРГ-у 1. У почетку сам до гимназије марширао пешице, девет километара тамо, девет назад, не знајући да постоје школски аутобуси. А никога нисам могао да питам, јер нисам знао ни немачки, нити неки други светски језик. Пред школом је увек стајало толико жутих школских аутобуса, да никад нисам знао који иде баш за Унтерор. Увек је писало нешто друго: некад Нојдау, некад Оберварт. Зато сам ујутро памтио ко у Унтерору улази у бус за Хартберг, па сам поподне у Хартбергу седао у оно возило у које би ушли исти ти ђаци. Тако бих се вратио кући.Проблем је био и то што су овде, у Аустрији, стално мењали учионице, никад нисам знао куда треба да идем, зато сам запамтио неколико другара из разреда и увек ишао за њима. Узгред, нико није носио униформу, није било бројева, ни књижица, ђаке на улазу нико није контролисао. То је већ било чудно. А на одмору су у кантини могли да купе шта им душа жели. Kад сам имао времена, обилазио сам радње у Хартбергу, биле су огромне и крцате робом, било је и џиновских чоколада. Све је било другачије него код куће . У  аустријској школи је Радин напредовао само у математици, јер је њу разумео одлично. У Румунији  је  био на олимпијском такмичарском нивоу. У другим предметима је био као глув, ништа није разумео, а правио се да му није досадно. “Сећам се да, кад би ђак поред мене окренуо страницу у књизи, окренуо бих је и ја. Онда сам научио прве речи на немачком. И предавања су почела да добијају прве боје, и мени су звучала отприлике овако: бла бла бла и  бла бла бла или бла бла бла, учинити бла бла бла… Одмах сам смислио нову игру, да не заспим: колико немачких речи могу да препознам за пет минута? Онда за десет? Онда за сат времена? Тако су мишколски часови одјдном постали много занимљивији. Сви су морали много да записују. У томе већ нисам могао да држим корак са осталима. Али, код куће бих целу лекцију преписао из уџбеника у свеску. Тако се и моја свеска попунила. А учитељи су, сви до једног, били врло изненађени. Гласно бих читао текстове и снимао их. Онда сам писао диктате. И самог себе исправљао. И диктати би били савршени, без иједне грешке, јер сам све те текстове знао напамет. Зато сам морао да снимам нове. Kад су нас прозивали да одговарамо, рецитовао сам градиво, немајући времена да помоћу оног малог речника све преведем. Ствар је била у томе да пошто-пото будем први на реду, јер своју песмицу никако нисам могао започети од средине. У Унтерору сам у клубу почео да играм фудбал. Нисам имао благог појма шта ми тренер говори, коју позицију да заузмем, знао сам само да играм за „жуте“, и играо сам једноставно онако сам умео и хтео. И нисам имао појма да ли је то било у реду, јер ионако ништа нисам разумео.​ Добро нам је било у Штајерској. Добили смо храну и смештај, а уз то и осамсто шилинга месечног џепарца.            Веома су ме занимали језици, у школи сам имао још енглески и француски, а Kаритас нам је обезбедио професорицу немачког,  која је долазила код нас, у Унтерор.                Но, најчешће сам јој ја био једини ученик, сви остали су сматрали да им немачки не треба, с обзиром на то да овде неће дуго остати. Чекали су их у Америци. Али ја сам чуо да се у Kанади говоре и француски и енглески. И да се добијају некакви бодови ако знаш те језике“, прича Милан Радин .У претрпаном пансиону, све пребеглице из суседних некад кумунистичких држава су чекале наставак путовања.  Аустрија, наиме, није била земља за прихват, него за транзит избеглица из Источне Европе. Готово сваке недеље пристизала су писма из неке стране    амбасаде у Бечу и људи би се опраштали и одлазили даље. Милан Радин је хтео да оде прво у Kанаду, у Тиминс, у Онтарију , али га је Kанада одбила.  И САД и Аустралија, јер су признале нову Румунију као  демократск          у  земљу. Звала га је Јужна Африка, али он није хтео тамо да се одсели .

.Марко Лопушина