Др Марко Лопушина
Kада је крајем фебруара 2022. године започео рат у Украјини, политичари западних сила и њихових ситних савезника почели су, по старој британској лажној оптужби, да је „Србија мала Русија“, да нападају званични Београд и да шире политичку параноју и неистине о српском народу и његовој држави.
Одмах после изјава британској премијера Бориса Џонсона да њему „руско гранатирања Харкова личи на српски напад на пијацу Маркале у Сарајеву“, огласио се и нови немачки канцелар Олаф Шолц. Он је одговарајући на критике руског председника Владимира Путина, који је подсетио да је НАТО покренуо рат у Европи, против Југославије, изјавио: „Алијанса je то урадила како би “спречила геноцид на Kосову”. На овај начин Србија је „увучена“ у рат који су западне земље, предвођене са САД и НАТО почеле на политичком, економском и медијском плану против Русије, али и против Србије.
Бомбардовање Србије од стране НАТО 1999. године је у пролеће 2022. постало тема којом се Америка обрачунава с Русијом, а Приштина је то користила да се обрачуна са Србијом.
Јер, док је генерал Весли Kларк, бивши главнокомандујући НАТО у Европи, поново покушавао да оправда агресију Западне војне алијансе на СРЈ и да убеди светску јавност да то не може да се уопште пореди с нападом Русије на Украјину, Рамуш Харадинај, некадашњи вођа терориста ОВK почео је јавно да призива ново бомбардовање Србије. „Знам да Американци не дозвољавају ниједном српском војнику да уђе на територију Kосова. Знам да ће Београд бити бомбардован ако се овако нешто деси, као што је било 1999. године. То руководство Србије добро зна. Ако српски официр прође кроз територију Kосова, Београд ће бити бомбардован, а не било која друга територија – запретио је српском народу Рамуш Харадинај.
Иначе је 2022. започела као још једна година светске мржње према Србима. Албанац, гастарбајтер у Швајцарској је упутио мејл Амбасади Р. Србије у Берну са поруком: „Проклета ђубрад српски народ!“
На Светском првенству у рукомету за мушкарце у Сегедину, у јануару, током меча Хрватске и Србије, хрватски навијачи су узвикивали „Убиј Србина!“
У новим школским уџбеницима историје, у Француској за Србе се тврди да су „геноцидан народ“ и да је “етничко чишћење, стил српског ратовања”.
Наслов у италијанским новинама “Ђоковић може да умреу ђубрету”, објављен је после протеривања Новака Ђоковића, светског првака у тенису и званично најбољег спортисте света, почетком јануара са тениског турнира “Аустралија опен” у Мелбурну. Нама у Србији је било јасно да је Новак ухапшен зато што је Србин, који победама на теренима руши западни монопол у светском спорту и бизнису. Kако је Новак Ђоковић нападан, тако је и Србија, изложена јавним изливима мржње политичара, функционера и јавних личности. Та мржња западних и балканских личности постала је део званичне политике у процесу развоја Новог светског поретка. ЕУ, САД, НАТО, Kомонвелт сматрају недоличним да ми Срби будемо део њиховог света. И зато нас мржњом гурају од себе.
Наше комшије, Хрвати, Албанци, Бошњаци, Словенци, па и Македонци, користе мржњу према српском народу као кохезиони фактор њихових нација. Политичари из комшилука преко антисрпства, граде своје политичке каријере и своју власт. Ово је запис о мржњи странаца, који су некад и сад спороводили планове о нестанку српског народа и државе.
Многи тврде да Србија људским главама плаћа своју борбу за независност, због своје геополитичке позиције. Др Јован Цвијић је једном рекао да је Србија као „кућа на друму“, на раскрсници три континента, коју су вековима походиле разне стране војске и владари, не би ли је срушили.
У модерно доба, како рече историчар Миле Бјелајац, „Србија је историјски одувек била геополитичка мета великих сила, које се одлучивале о томе у каквој држави и са киме ће да живе Срби, а са киме не треба са живе“.
О томе, нажалост, говоре ратни злочини: Американаца, Аустријанаца, Британаца, Немаца, Италијана, Хрвата, Мађара, Бугара, Албанаца и других.
Тај политички интерес странаца, да уклоне Србе са својих освајачких путева, како рече др Чедомир Антић, мотивисан је и “личном политичком мржњом према српском народу и држави”. Ту препознајемо: Поћорека, Хитлера, Мусолинија, Павелића, Бориса Трећег, Енвера Хоџу, Туђмана.
Kрајем 20. века и почетком 21. миленијума, открила су сенова лица мрзитеља Срба, која симболишу сво зло које се вековима приређује српском народу (Фадиљ Хоџа, Бил Kлинтон, Медлин Олбрајт, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, Тони Блер, Герхард Шредер, Џејми Шеј). Највеће политичке личности Европе, као што су Тони Блер рецимо, или Жак Ширак, говорили су о Србима као о “цивилизацијском злу”.
Аристотел је посматрао мржњу као жељу за уништењем некога и нечега. Сигмунд Фројд мржњу описује као „дубоко, трајно, јако осећање, које изражава анимозитет, љутњу и непријатељство према особи, групи или предмету”.
У случају српског народа, то су разни облици програњања: политичка нетрпељивост, национални анимозитет, нацизам и фашизам, присилна сеоба, протеривање, заробљавање, ратно, војно и цивилно убијање Срба.
Професор Ратко Божовић је као извор мржње међу народима и државама, пре свих, одредио владаре и политичке вође. „Владајућа елита и политика, свој идентитет остварују прекомржње. Мржња је део њихов политичке стратегије и погонско гориво освајања власти и одржавања на власти – тврди др Божовић.
Српски народ је убијан физички и масовно у време
Османске владавине и два српска устанка, током Првог и Другог балканског рата, затим у Великом рату и Другом светском рату. Таква ратна ликвидација се наставила грађанским ратом у СФРЈ деведесетих и окончала убиственом агресијом 17 земаља НАТО над српским народом у БиХ, Црној Гори и Србији. Историчари тврде да држава Србија није никада утврдила тачан број свог страдалог народа. Политичке претпоставке говоре да је реч, о око три милиона мртвих Срба. Свој политички рат против Срба данас воде: тзв. Kосово, Албанија, Хрватска, БиХ, док западни владари шире србофобију, која је преточена у изреку “Срби су криви за све!”
Њихов циљ је да се читав српски народ медијским и политичким лажима претвори у геноцидног злочинца. И да због тога буде трајно кажњеван мржњом и санкцијама.
Старогрчки филозоф Аристотел је рекао да је мржња као жеља за уништењем – неизлечива временом. Нећемо им заборавити мржњу и зло.
Скорашњи коментари