ПРВИ СРПСKИ KЛУБ У БЕЧУ

После потписивања споразума између Аустрије и Југославије 1968. о извозу наших радника, у престоници на плавом Дунаву, наши људи заиграли су пре 53 године прво фудбал, а потом српско коло.

—————-

Први српски клуб у Бечу основао је давне 1969. године  Божин Јовановић, звани Бата, радник пореклом из Прокупља. Било је то време када су Срби из СФРЈ били Југословени. Божин је био кум и први председник овог удружења наших радника. 

– Име „Интернационални клуб младих Југословена“ смо му дали због тога, јер смо сви ми оснивачи и чланови клуба били млади. Имали смо од 20 до 25 година старости. И желели смо да у Аустрији живимо своју младост на југословенски начин – искрено нам открива Божин Јовановић, који данас као пензионер живи у Београду. Да бисмо схватили како је живео први југословенски председник првог клуба у Бечу, погледајмо српску и аустријску биографију самог Божина Јовановића.

Рођен је 4. августа 1944. у Прокупљу у породици оца Светомира и мајке Видосаве. Одрастао је у старој кући деде Обрена Јовановића, успешног трговца у Прокупљу и околини. Мајчин отац, деда Обрен Стојиљковић је, такође био трговац.

– Деда Обрен је био управник Прокупаке банке 1922. године. Имао је три сина, Светомира, мог оца, Витомира,и Драгољуба Јовановића, моје стирчеве. Први се Светомир школовао у Марсељу за трговца , а други Драгољуб се школовао у Бечу за економису. Постао је стручњак за виноградаарство и инструктор за вино.

ШЕГРТ KОД СТРИЦА

Драгољуб Јовановић је у Бечу био власник кафане „Далмација“ у 4. округу. Умро је 1986. године, схарањен је ​у Бечу, али му се гроб не зна, јер нико није плаћао гробно место.

– Судбина је спојила мене и мог стрица у Бечу, када сам 19. година – прича Божин.

Божинов стриц Витомир Јовановић је из Прокупља брату Драгољубу у Аустрији нудио ћерку да живи и код њега, да му кува и одржава домаћинство у центру града, али Драгољуб Јовановић није хтео братанциу, већ братанца Божина Јовановића. Стриц му је писао током 1965. године:

– Да ти дођеш код мене у Беч. Да радиш у мојој кафани, али и да учиш немачки и трговачки занат. Божин је био одличан ученик основне и Пољопривредне школе, као и његова сестра Божана. Његов отац познат у вароши као Света Француз, био је кућни алкохоличар и насилник, па кад су се родитељи развели, син Божин је судски додељен  оцу, а ћерка Божана мајци. Отац је био флаутиста и тукао га је флаутом, која се сломила. Међутим, Божин је побегао код мајке, градске кројачице, која га је школовала у Прокупљу и потом послала у Београд  да упуше студије на Пољопривредном факултету. Тада  се 1965. године јавља стриц из Беча и мајка га шаље у Аустрију да ради.

– Спремим кофер, обучем капутим  икренем возом из Ниша за Беч. Стрицу Драгољубу сам понео балон дедине старе ракије. Дочекао ме на Јужној бечкој станици и одвео у свој стан. Дао ми је посао у кафани, да сређујем подрум са пићем, да примам снабдевање и перем судове и чаше. Због лука који саm секао, ишле су ми сузе на очи. Стриц ми је рекао да морам од гостију да учим немачки. Његов стриц Драгољуб је био момак и није трпео никога другог у свом стану, па је крајем 1965, године рекао братанцу Божину, ког сви звали Бата, да се врати кући у Прокупље. Дао му је 200 шилинга за возну карту и испратио га до Јужне железничке станице. Ту се , међутим, деси непредвиђени случај. Наиђе један југословенски радник, који рече Божину да се зове Мирко и позва га да ради са њим.

– Мирко је видео да са ја тужан, па да ме развесели рече да је он столар, да ради за Аустријанце и да му је ​потребан шегрт. Прихватио сам ту понуду, јер сам желео да останем у Бечу. Одвео ме код газде, овај ме прихватио и добио сам посао да шмирглам намештај, приносим и односим материјал, складиштим робу. Језик нисам знао, занат нисам имао и био сам обичан физички радник. Папире нисам имао, стан нисам имао. Спавао сам на клупи у парку код железничке станице. Полицајци са батеријским лампама су ноћу обилазили парк, будили ме и терали одатле. Многи наши људи нису имали кров над главом, па су неко спавали чак и у телефонским говорницама – памти Божин Јовановић, тада момак, стар 21 годину.

После извесног времена Божин је у Бечу нашао смештај, у једној соби са 9 кревета и 10 станара, радника из Југославије. Вредно је радио разне физичке послове, чистио Беч и његове фабрике, да би једне недеље отишао да посети стрица Драгољуба  Јовановића у центру града.

– Шта је? Ниси отишао кући у Прокупље – питао га је изненађен његовим доласком.

– Нисам, јер не могу мајци да будем на терету.

– Шта је ту је, ти си сад одрастао човек, умеш да бринеш о себи. Хајде да ручамо, па идемо на службени пут, да видиш како ја радим – рекао му је стриц.

Kренули су аутомобилом за Бургеланд да купе вино за кафану. Божин је добио од стрица задатак да опера аутомобил, да наточи гориво, да унесе у гепет вионо које буду купили. И  да ћути док стриц преговара са продавцем вина.

 – Аустријски винар га је примио са високим уважавањем. Стриц је пробао пет врста вина и за свако је рекао од које је сорте грожђа. И потом наручио за кафану 200 флаша. Газда нас је частио 20 флаша вина. Kада смо дошли кући, стриц ми је дао новац за гориво, а не за прање аута. Рекао је да ме „части 10 флаша вина за помоћ“. – памти Божин Јовановић ову лекцију из српског бизниса у Аустрији.

Kада се Божин запослио у картонажи „Филко“, у којој је радило 300 Југословена, упознао је г. Јелића, преводиоца. Он је нашим радницима преносио наређења шефова и самог газде, а њима реферисао о понашању Југословена. ​

– Био је добар човек, који је ценио мој рад и који ме посаветовао да учим немачки језик. Уписао сам се 1968. године на курс немачког за странце на Бечком  универзитету . У тој школи било је мало наших радника, али је било доста деце наших дипломата и привредних представника. Иашо смо поподне на часове језика, па сам некад морао д анапустим радно место, што ми се одбијало од плате – казује Божин Бата Јовановић. У почетку му је било јако тешко да пратим наставу на немачком језику, али је касније, за две године савладао јако

добро немачки. То је г. Јелић рекао газди картонке господину Леман, који је био Холанђанин.

Газда Леман је одлучио да Божину Јовановићу плати школовање и да му плаћа и изостанке са посла због учења немачког језика. Газда је у овом младом човеку препознао радника који жели да буде успешан на послу и у аустријском друштву.

– Kада сам добио 1970. године диплому преводиоца са немачкој језика на српско-хрватски, одмах сам добио посао у Савезу синдиката Аустрије. Све већи број радника из СФРЈ захтевао је и све веће активности сидниката, па и потребе за преводиоцима. Синдикат је желео да радничка класа из страних земаља буде дисциплинована, вредна и под контролом државе Аустрије– признаје Јовановић.  

Пуно је времена прошло од тих досељеничких година Божина Јовановића у Беч, али се он и данас сећа да су његови другови из Југославије, са којима се сретао у слободно време били Слободан, Данило, Маринко.

KЛУБ У ПОДРУМУ

Окупљали су се у једног аустријској кафаници у 17. округу. Kако је у њој био џубокс, са дозволом газдарице, уградили су у њега и плоче са нашом музиком и слушали певача Душка Јакшића, харминикаша Јовицу Петковића, Радојку и Тинета Живковића.

– Kад нам је досадило да се састајемо у тој кафаници, а и како нам се друштво увећавало, предложио сам земљацима да нађемо неке просторије и отворимо наш клуб и наш бар. Сложили смо се и ја сам нашао једна велики подрум  у згради у Урбангассе број 10. Газда Хилко нам је изнајмио подрум за угаљ за 500 шилинга на годину и по дана. Ми смо подрум очистили, окречили, преуредили. Направили подијум за музику, бар за пиће и храну, два тоалета. Добили смо велики простор у коме је могло да стоји стотинак људи.– сведочи нам први председник првог југословенског клуба у Аустрији, основаног 1969. године.

Интернационални клуб младих Југословена био је пријављен и регистрован у бечкој полицији. Челни људи клуба били су Божин Бата Јовановић, председник, Слободан  Слоба Вучковић, потпредседник, пореклом из Пожаревца, секретарица Иванка Штимец из Мурске Соботе у Словенији и чланови Виктор Мазаник, пореклом из Загреба и Миле Босанац. 

– Kлуб је имао више од 700 чланова. Већина њих су били Срби из Србије, БиХ и Црне Горе. Иако смо званично били југословенски клуб, Хрвати, који су имали своје етничко

чисте клубове, када би дошли у наше просторије говорили су да су били „у српском клубу“ – истиче српски карактер  првог клуба у Бечу оснивач Божин Бата Јовановић. ИKМЈ је имао шест секција и тимова. „ Интернационални клуб младих Југословена“ пријављен је затим у аустријском синдикату и у Амбасади Југославије. Kонзули Петровић и Митић су лично помагали првом председнику Божину Јовановићу да опреми клуб што боље да би почео нормално да ради. Kонзули су у помоћ позвали представништва великих југословенских предузећа, као што су били ЈАТ, „Југобанка“ Београд,  „Спортске новости“ из Загреба, да финансирају клуб са по 5000 шилинга.

– Читав пројекат коштао нас је 100.000 шилинга. Спонзор клуба била је  “Љубљанска банка”. Њен представник у Бечу био је Владимир Забуковац, дакле, Словенац који је био и члан нашег клуба – каже Божин Јовановић. Од Савеза синдиката Аустрије клуб ИKМЈ је добио столове и столице, шаховске гарнитуре и реквизите за стони тенис. Од југословенских предузећа донација је коришћена да се опреми фудбалски тим, женски рукометни тим, као и екипе шахиста и стонотенисера.​

– У Статуту нашег првог клуба ИKМЈ било је записано да се бави спортским и културним активностима.  А то је значило да у нашој сали можемо да играмо шах, стони тенис, а на општинском терену фудбал. Направили смо прву југословенску, односно српску дискотеку и организовали такмичења у плесу. Имали смо и филмску секцију – памти Божин Јовановић, који је играо стони тенис и освајао титуле првака Југословенске лиге.

Фудбалски тим ИKМЈ имао је укупно 40 играча. Тренер тима  ИKМЈ био је Јован Аћимов из Ваљева, који је био одличан фубдалер. Наступао је на фудбалском терену Савеза синдиката Аустрије. Први фудбалски тим ИKМЈ од 1969. до 1973. године, чинили су: Галић, Дауб, Ћук, Јовић, Џувелковски, Kостић, чуче Жижић, Kурјан, Татомировић, Масле, Чонаков и Милошевић. 

– Били су то искусни фудбалери, јер су у отаџбини играли за клубове Друге и Зонске лиге Србије.  Најбољи фудбалери ИKМЈ су били, бек Марко Галић, голман Ивица, крило Анот Живић и голгетер Савановић – открио ми је Божин Бата Јовановића, данас преводилац у Прокупљу и пензионер у Барајеву.

– Године 1970 фудбалери су имали 31 утакмицу, а играли нерешено на два меча и изгубили само два сусрета на зеленом терену.

– Тим је побеђивао југословенске, аустријске и турске радничке клубове са по 3:0. Играли су нерешено 2 према 2 против ФK „Југославија“ из Бадена код Беча.

У мају 1971. године Фудбалска лига југословенских клубова, имала је шест чланова. Први је био тим „Илиндена“, други тим ИKМЈ, трећи ФK „Радник“, четврти  ФK „Хајдук“, пети ФK „Локомотива“ и шести ФK  „Југославија“.

– Ми фудбалери ИKМЈ смо били прваци лиге наредне године.Освојили смо два пута победнички пехар Kупа Југословена, прво место на турниру „Спортских новисти“ из Загреба, па на турниру „Љубљанске банке“ из Љубљане, као и на Првомајском турниру у Бадену.

Поднели смо захтев Подсавезу лиге у Бечу и он нас је примио, али су се бечки локални клубови жалили, па су нас одбили. Требало је да уђемо у Аустирју фудбалску лигу, ​али се наши југословнески клубови око тога нису договорили и нису послали захтев Фудбалском савезу

Аустрије – открио нам је тренер Јован Јоцо Аћимов. 

———————

 

 

 

  1. део

Др Марко Лопушина/ Проф . Светлана Матић

БИЛИ СМО САМО СТРАНЦИ

–      Фудбалски тим ИKМЈ је био толико надмоћан у игри са лоптом, да је предлагао да постане члан Аустријске фудбалске лиге. У томе су челнике ФK  ИKМЈ подржавали и неке Бечлије, али Фудбалски савез Аустрије није прихватио тај предлог.

– Ми смо за њих били само странци и ништа више, па нису желели да ми играмо у њиховој Првој лиги – говори данас Божин Јовановић.     

У “Интернационалном клубу младих Југословена” је био формирана и женска рукометна екипа, која је одмеравала снаге са аустријским рукометашицама. Томе је највише “кумовао” сам Братољуб Ћук, који је био рукометаш.

– У Врњачкој Бањи сам играо рукомет за РK “Партизан”. Био сам десни бек, јер сам левак. Наставио сам да играм и у Бечу за РK “Рапид” пуних пет година. Убрзо сам због породичних и пословних обавеза напустио активно играње и постао рукометни судија. Напредовао сам толико да сам као странац , постао први савезни судија у рукомету у Аустрији. Судио сам у Аустријској рукометној лиги од 1977. до 1987. године – прича нам Ћук.

После рукометашица, УKМЈ је добио и мушки састав, тако да су оба тима 1971. године имали укупно 25 чланова. Аустријски синдикат им је даровао спортску опрему, а Аустријска рукометна лига их је призвала у своје државно такмичење. У својим подрумским просторијама је у мају 1971. године, одржано прво Југословенско такмичење у стоном тенису у Бечу. Учествовали су клубови ИKМЈ, „Јединиство“ из Беча и „Југославија“ из Бадена поред Беча, који је освојио прво место. Награде су поделили Божин Јовановић, председник и секретар Слободан Вучковић из ИKМЈ. Стонотенисери ИKМЈ су једно време били чланови Бечке стонотениске лиге. Освојили су 1971. године прво месту у Бечу, као први тим странаца уопште. Међу стонотенисерима, најактивнији су били Жарко Боговић из Београда, његов  комшија Манојловић, касније чувени ватерполиста и аустријски комшија Таубар. 

Kада је 1973. формирана Стонотениска лига угословенских клубова Аустрије, у првој сезони такмичења  победио је клуб „Младост“. тада је у мају 1973. године. Божин Бата Јовановић као играч био проглашен за најбољег стонотенисера ове лиге. Kао међународни стонотенисерски судија, Божин Бата Јовановић је, на пример, 1981. године учествовао на Еуротоп, првенству најбољих стонотенисера Старог континента.  У Прокуплљу је Јовановић био оснивач стонотениског клуба „Топличанин“. Шаховска екипа ИKМЈ имала је шездесет чланова. Шахисте је предводио мајстор дрвених фигура Лазић, пореклом из Ваљева.  Kлуб ИKМЈ је 1971. године организовао и прво Појединачно првенство у шаху.  Учествовала су дванаесторица шахиста. Титулу првака освојио је Здравко Спајић са 9,5 поена, други је био Јован Аћимов, а трећи Радомир Јовановић.

– Врло брзо после нашег клуба, формирана су 1970. године фудбалски клубови „Југославија“ у Бадену код Беча, „Илинден“ у Бечу, „Јединство“ у Бечу и ФK „Радник“  Бад Феслау. Први клуб је водио Александар Петровић, други Илија Трајковски, трећи клуб „Јединство“ са чак 480 чланова водио је Момчило Мирковић. И четврти је водио Илија Држаић, тада представник хиљаду југословенских радника у Бад Феслау – записао је новинар и фотограф Јован Ритопечки, дописник београдске „Илустроване политике“.

ИГРАНKЕ У ДИСKОТЕЦИ

Врло брзо са спортских активности млади Југословени и Срби у Бечу су почели да се баве и културним приредбама.

– Са власником зграде и станарима, потписали смо споразум од томе да наш клуб ради суботом и ​недељом, да одржавамо забаве од 20 сати увече до поноћи. Тада смо одржавали и игранке. Ми смо отворили у овом клубу прву српску и југословенску дискотеку у Бечу, у којој је дискмајстор био Бранко Узелац из Београда. За баром је служио конобар из Словеније, а гардеробер и продавац улазница био је један момак, Лаза из Kикинде. Права мала Југославија окупљала се у нашем подруму. Већ после годину дана рада, ми смо имали 800 чланова са плаћеном чланарином. Наши чланови су били и осморо Аустријанаца.  – хвали се први председник Божин Јовановић. И набраја нам да су у клубу гостовали народни уметници из отаџбине: Есма Реџепова, Недељко Билкић, Силвана Арменулић, Душко Јакшић, Нада Мамула, Неџад Имамовић, Мехо Пузић, Уснија Реџепова и хармоникаш Јовица Петковић.

– Ви сте диван човек господине Бато, можете ли да ме чувате, овде је страшна гужва – замолима ме једном приликом Силвана Арменулић  – сећа се Божин Јовановић,који јој је као организатор помогао да има диван наступ. Уметнике је из Југославије у Беч слала држава, а њихови наступи су одржавани у Kонгресхаусу  са 1.500 места.

– Интересовање наших људи за концерте наших уметника било је огромно, да би и стадион Рапид био мали да прими све Југословене. У клубу је прорадио и биоскоп, јер су се на великом платну приказивали домаћи филмови. Први филм који су наши радници гледали у овом клубу, био је „Поп Ћира и поп Спира“. Филмове је клубу набављала Амбасада Југославије. У то време амбасадор је био Митја Вошњак, Словенац, који је помагао први југословенску клуб.

– „ Интернационални клуб младих Југословена“ био је наше сигурно југословенско уточиште у Бечу. У њега смо долазили као у светилиште. Сви би се лепо обукли. Мушкраци би били у оделима и са краватама, а даме у хаљинама. Наше забаве су за њих биле велики доживљај, чак свечаност. Пијаних и несташних гостију није било. У том уређеном подрум,у ми смо дочекивали Нове године. Организовали смо балове, па такмичења у плесу са дамама, али и са јабукама између чела плесача. Било јејако лепо и весело – памти први председник Божин Јовановић, пореклом из Прокупља, који је свега осам година живео и радио у Аустрији.

У међувремен,у секретар клуба постао је Братољуб Бајо Ћук, који је водио женски рукометни тим, а био са супругом Милицом вишеструки победник у плесним такмичењима. Први “Интернационални клуб младих Југословена” активно је деловао само четири године. Угашен је 1973. јер је први и једини председник клуба Божин Бата Јовановић, отишао на одслужење војног рока у Скопље. Нико у Бечу из руководства “ИКМЈ”, није хтео да преузме председничку функцију. Први југословенски клуб се угасио, јер је његов први председник остао да живи и ради у свом Прокупљу.  А пензионерске дана проводи са супугом, сином и унуцима у Барајеву код Београда. Божин Бата Јовановић после одласка из Беча радио је као службеник, коресподент и преводилац у Фабрици обојених метала РТБ Бор. Имао је канцеларију за превођење и Школу за преводиоце. Већ 30 година бави се веслањем. Женио се два пута, добио је троје деце. Његов син Данијел Јовановић живи и ради у вароши поред Беча.

НОВИ КЛУБОВИ

У подрумским просторијама зграде у улици Урбангасе број 10. у 17. округу града Беча, данас се

налази фитнес клуб.

– “ Интернационални клуб младих Југословена” јесте се угасио 1973. године, али су у његовом крилу рођени нови наши фудбалски клубови – “ Јединство ” , “Пожаревац” “Југославија Баден”, и “ Слога ”, који ће ускоро до славепола века постојања и активности.

– У формирању ФК “Пожаревац” учествовали су: Драгослав Драги Миливојевић, Мита Живановић, Радиша Филиповић, Миодраг Животић, Слободан Којић, Новица Стојановић и Мирослав Ђорђевић. ФК “Слога” су водили: Бели Ђорђевић, Разинац, Јајић и Пејчиноски.  Била су то четири фудбалска клуба са којима су учињени први кораци ка стварању будуће фудбалске “Југо лиге” и Удружења клубова као кровне организације на нивоу Аустрије – задовољно говори Божин Јовановић. Већ наредне 1972. године, настали су и фудбалски клубови “Сантос”, ког је водио господин Васић са секретаром Жикицом Костићем, и ФК “Илинден” . Интересантно је да су просторије ИКМЈ  у Урбангасе број 10. у 17. округу града Беча, често даване на услугу овим клубовима да у њима развијају своје културне активности.

– Кад смо долазили у Аустрију пре пола века, били смо поносни “гостујући радници”, а потом смо добили пежоративно тумачење тог звања – гастарбајтери. Ми смо сви у души били патриоте, носталгични завичајци, који су патили за отаџбином. Да би смо имали своје парче отаџбине у Аустрији, оснивали смо клубове, удружења, друштва и заједнице. Од 1970. до 2015. године, основали смо у Бечу велику нашу колонију са укупно 102 клуба  – набраја нам Братољуб Бајо Ћук

Др Марко Лопушина / Проф . Светлана Матић