ДОЖИВОТНИ ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК

 

       Године 2005. српски активиста, оснивач и организатор многих клубова, манифестација, члан Удружења српских и југословенских клубова у Бечу, његов доживотни и почасни председник Братољуб Бајо Ћук даo је оставку на све своје функције.

  • Тридесет година сам био активиста сваког дана и сваког викенда. Жртвовао сам породицу. Ћерка је расла без мене у кући. После посла, право из компаније “Сименс” ишао сам у клуб и радио на друштвеном саморганизовању, како се то тада звало. Наши клубови су за већину радника у Аустрији били једини облик друштвеног живота. Југословени и Срби у Аустрији нису ишли у Бечку оперу, ни у биоскопе, али јесу одлазили у своје клубове. У њима су храна и пиће били само 10 одсто скупљи од набавне цене, дакле страшно јефтини. То је био и најјефтинији провод наших људи у Асустрији и Бечу. Те људе, од којих је већина радила у грађевинарству или малим фабрикама, јер Аустрија није имала тешку индустрију као на пример Немачка, требало је неко да организује. А то сам био ја и моји пријатељи Иса, Петко, Златко, Мића, Слободан, Марко и други – исповеда мам се данас Братољуб Ћук.

       Он је био правни и политички архитекта клубова и удружења клубова у Бечу. Био је новинар, дописник Радио Београда у емисији “Вечерас заједно” у којој је јављао вести из Аустрије и Беча. Поредили су га са чувеним југословенским репортером Гргом Златопером, који се јављао из Њујорка. Обојица су имали рапав и препознатљив глас.

      Ћук је био цењен  код Аустријанаца као југословенски политички активиста, али и као први савезни судија у рукомету.  Био је члан Одбора Града Беча за друштвене активности и много пута на састанцима са градским функционерима. У време када је Ћук био председник Удружења 1992. године Град Беч је финансирао ову нашу кровну организацију са 80.000 шилинга.

      Био је на разговорима код председника Хелмута Цирка, код канцелара Бруна Крајског, код градоначелника Беча, код функционера Савеза синдиката Аустрије, код министра спорта, код шесторице амбасадора СФРЈ, колико их је било у Бечу за време његовог друштвеног ангажовања. За изузетан друштвени рад са гастарбајтерима и сидникалцима, Братољубу Ћуку су Аустријанци уручили велико признање – Повељу Града Беча.

  • Када су ми уручивали Повељу Града Беча, Аустријанци су ми рекли да је то признање и за моју супругу Милицу, јер ја не бих успео у својим активностима да она није била толерантна и да ми није давала подршку – задовољно нам прича Братољуб Ћук, ког су Аустријанци називали Кук док их није научио да изговарају правилно његово презиме.

      У тој туђини на само 600 киломертара од Београда Ћук је чезнуо за породицом и за родним крајем на Пештеру, за великом породицом Ћук, за Сјеницом и својим друговима из младости.

  • Моја супруга Милица и ја смо се посветили нашим животима и животу наше ћерке, која је засновала своју породицу у Бечу. Милица није била активиста у клубовима, али смо нас двоје смо позивани на све манифестације. Највише смо волели да одлазимо на Светосавски бал. Били смо сјајни плесачи, толико да би остали стали и гледали како нас двоје просто летимо по подијуму – прича нам Ћук.

     Братољуб данас има ћерку, зета, три унука и четири праунука. Унук Марко је пошао његовим стопама, ради као бравар у Бечу. Има и брата Ђуру Ћука и четири сестре. Чланови његове фамилије живе у четрири државе – Француској, Македонији, Аустрији и Србији. Сестра Софија Ћук Графони из Париза је угледни  хуманитарац и патриота.

  • Ми славимо Светог Николу код мог брата Ђуре у Горњем Милановцу. тада је наша породица на окупу. Лети се скупљамо прве суботе у августу у Сјеници на Сабору породице Ђук. Буде нас 36 рођака и још стотину гостију – срећан је господин Ћук, ког је Заједница српских клубова у Бечу прогласила за доживотног почасног председника.

      Јесен и зиму Ћук проводи у Врњачкој Бањи, а пролеће и лето у Сјеници. Чита историјске књиге и сређује свој Кабинет српске дијаспоре. Реч је о личном музеју од 36 квадрата са хиљаду експоната, фотографија, докумената и књига из патриотског живота Братољуба Ћука.

  • Моји експонати били су на изложби у Музеју Југославије о гастарбајтерима, коју сам имао част да отворим. Моје фотографије и документа су објављени у три монографије о нашем удружењу и заједници. Снимљен је и филм о мом музеј у Сјеници – набраја Ћук.

     Поносан је на свој мали легат у коме на зиду држи окачене икону Светог Николе и фотографију Јосипа Броза Тита.

        – За мене је у туђој земљи Аустрији матица Србија је била сан. Одрастао сам и професионално се афирмисао у Југославији. За мене је она била земља свих Срба и отаџбина, која је бринула о нама радницима на привременом раду у иностранству.  Док је било Југославије, било је реда и успеха у нашем друштвеном раду у Аустрији. Амбасада Југославије нам је помагала, а ја сам са југословенским пасошем могао слободно да путујем свуда по свету.

     Братољуб је Тита једном видео на 6 метара од себе, а Слобу никада није срео. Обе Југославије, и Брозову, и Милошевићеву је волео.

      Ћук није попут многих Срба, нарочито оних из Источне Србије на раду у Бечу, узео аустријско држављанство, јер се са њим брише српско држављанство. Има аустријску личну карту са којом може слободно да путује по свим државама Европске уније.  Има и пуну аустријску пензију. И делимичну српску пензију.

  • Нисам богат човек, али волим да помажем нашем народу, јер желим да сви заједно боље живимо. Имам две задужбине у Србији. Велики сам доборотвор цркве у селу Врћеница и Ловачког дома. Помажем Санџачке спортске игре. Даривао сам рукометном клубу у завичају комплетне дресове и опрему за сва три тима – прича нам Братољуб Ћул, ког чланови породице и Сјеничани зову Бајо.

           У пензији је од 2005. године. Пише и припремам књигу мемоара. То ће бити трилогију о његовм гастабајтерском животу – “Одлазак”, “Опстанак” и “Повратак”.  

            Први том “Одлазак” је о његовом породици Ћук, која је из Лике дошла на Пештер и ту остала.  О сопственој породици, коју је из Србије одвео у Аустрију. Други том “Опстанак” је о животу и раду породице у Бечу, али и о патриотским активностима у клубовима и кровним организацијама.

          У  књизи “Опстанак” биће описани живцот и рад клубова, као и неке од угледних личности, као што су Златко Милорадовић, првак бечког “Јединства” и Борислав Бора Капетановић, дугогодишњи председник Заједнице:

  • Када је средином деведесетих новац ушао у наше фудбалске клубове “Југо лига” се распала. Када су нови рукводиоци клубова престали да поштују правила, хтели су да у својим клубовима имају само две секције. Укинули су Скупштину удружења и демократске изборе. Тада је наступила криза у српској заједници и клубовима – каже Ћук.

И подсећа да је до 2015. године у покрајини Беч и Граду било укупно 102 југословенска и српска клуба.

  • Сви су се бавили културним и спортским активностима. Сви су били уредно регистровани у полицији и нису плаћали порез. Од средине деведесетих наступила је приватизација клубова. Златkо Милорадовић је спасао клуб “Једнство” од пропасти и гашења. Бора Капетановић је спасао Заједницу од гашења и пропасти. Али, обојица и Милорадовић и Капетановић су као председници приватизовали “Јединство” и Заједницу српских клубова у Бечу – тврди данас Братољуб Ћук.

       У својом мемоарима, други том под насловом “Опстанак”, описује и своју борбу са југословенским дипломатама, који су покушавали њега као председника удружења и све клуибове да ставе под контролу државе Југославије.

  • Ми смо у удружењу имали сваког првог понедељка у месецу састанак са председницима девет покрајинских заједница. Без најаве дође у наше просторије Ђорђе Бјелић, саветник амбасаде за дијаспору и љут што је морао да ме сачека, док завршим неке послове, нападне ме вербално и извређа. Избацио сам га напоље и рекао му да сам ја газда у клубу, а не он. Други пут, на састанку са новим амбасадором Михаилом Ковачом, напустио сам Амбасаду Југославије, јер је нас гастабактере амбасадор тешко увредио – казује Братољуб Ћук.

Шта се догодило у Амбасади СРЈ 2005. године?

  • Амбасадор Ковач је на том састанку нас гастарбајтере увредио изјавом да смо ми деценијама “служили режиму Ј.Б. Тита и Слободана Милошевића”. Он који је био комуниста, нас напада што смо помагали народ Титове и Слобине Југославије. Устао сам му и рекао да је он служио Титу и Слоби, а  не ми. Кад је 2005. године Борис Тадић, председник Србије дошао у посету Удружењу рекао сам му да је “друг Ковач лош човек и лош амбасадор”. Сменио га је врло брзо – записује у својим мемоарима Бартољуб Ћук.

      У траћем тому мемоара “Повратак” он описује одлазак из Беча у Сјеницу и Врњачку Бању.  Пише о свом животу са супругом, о њиховој борби против канцерa, који је нажалост Милица Ћук изгубила.