НАЈЗНАЧАЈНИЈИ СРБИ У ДИЈАСПОРИ – СТАНЕ РИБИЧ

Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој одликован Златном медаљом за заслуге ПАТРИОТА ИЗ СЛОВАЧКЕ

 Није лако набројати све националне заслуге Станета Рибича, пословног човека из Трнаве и активисте српске заједние у Словачкој, али се зна да је у овој изборио српском народу статус националне мањине, да је увео српски језик у Европску повељу, да гради Српски музеј у Великом Међеру и да је подигао бисту Николи Теслу у Братислави.          Ово су само неки од разлога због којих је председник Александар Вучић на Дан државности у Београду одликовао господина Рибича Златном медаљом за заслуге. – Поносан сам, јер је ово признање знак велике подршке моје отаџбине, мени, мојој породици, нашем Удружењу Срба у Словачкој, да на прави начин штитимо и развијамо наш национални идентитет и одржавамо сарадну са словачком државом и народом – рекао нам је видно узбуђен због одслковања Стане Рибич.     Већ предвече, после свечаности у Београду први човек српске заједнице у Словачкој вратио се натраг у Транаву, где живи, јер, како рече „још много тога мора да се уради“. 

 Рибич је рођен 13. јула 1958. године у Новом Саду, где је живео све до краја 1993 године, када се одселио  у Братиславу. Своја национална осећања везао је за српство, иако је по очевој линији словеначког порекла. 

– Многима кад чују моје словеначко име и презиме, било је чудно што се изјашњавам за Србина и што сам везан за православље. Нисам први у нашој фамилији који се тако одредио, то сам наследио – објашњава Рибич. – Корени су нам из Штајерске у данашњој Аустрији. Пошто је плебисцит штајерских Словенаца о припајању Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца пропао у корист Аустрије, моји су се одселили у државу за коју су гласали. Отац ми је рођен у Љутомеру, а ја у Новом Саду, где се упознао с мојом мамом Ружом, са којом је живео у новосадској Детелинари.   Рибич је као Новосађанин завршио гимназију „Јован Јовановић- Змај “ у родном граду и студирао на Економском факултету. Радио је у Скупштини града Новог Сада на разним дужностима, бавио се музиком и организацијом културних и спортских акција. У Србији као хармоникаш има статус естрадног уметника и свирао је заједно са братом. У Словачкој је бави грађевинским пословима, а његова супруга Аница медицинском и козметичком терапијом.  Обоје су се активирали у српској заједници. 

Бомбародовање, али и ембарго над СРЈ и строги визни режим ујединили су Југословене и Србе у Словачкој у намери да се заједно испомажу, али и да протествују против насиљс ЕУ и НАТО. У то време у Словачкој је било око пет хиљада држављана СРЈ. Када је Стане Рибич, Новосађанин словеначко-српског порекла почетком 2008. године преузео функцију председника Удружења српско – словачког пријатељства „ Светозар Милетић“ инсистирао је на већој политичкој активности. Настављено је организовање демонстрација против незаконитог проглашења Косова, против колонијалистичке политике Запада на Балкану, али и настављени су разговори и преговори у Савету за националне мањине и етничка питања у Братислави. Најистрајнији на овом задатку били су лидери удружења Стане Рибич и Растислав Поповић.  – Пуне три године смо водили разговоре о томе како да Срби не буду третирани као народ другог реда, јер већ пет векова живе у Словачкој и како да уђу на листу националних мањина, о којима држава Словачка води посебно рачуна.  Наш главни аргумент је био аутохтоност Срба на данашњим просторима Словачке. Први писани докуменат о Србима у Словачкој потиче од 17. маја 1511. године. Тада је направљен печат Српске православне црквене општине у Комарну. У овом граду је живело неколико хиљада Срба. Срби су део историје државе Словачке. Били смо уверљиви у својим доказима и Срби су као национална мањина ушли у Савет владе за националне мањине и етничке групе Словачке. То се десило 3. фебруара 2010. године – памтиће овај историјски датум читавог живота Растислав Поповић.        

У међувремену стара организација је добила своје ново име – Удружење Срба у Словачкој са седиштем у Братислави. Одмах је покренуо питање статуса Срба у овој земљи. Уз помоћ земљака и словачких пријатеља 2010. године изборио српском народу статус националне мањине. А то је значило да Срби добијају званичну државну заштиту Словачке, статус признатог народа и своје место у парламенту.- Званично тада смо имали на попису 2011. године само 698 Срба у Словачкој. Нерегистованих је било јох 3.500 наших људи. Почели смо да радимо на њиховом окупљању и активирању на патриотским пословима. Данас у Словачкој, захваљујући приливу радника и стручњака има више од 12.000 Срба. Тај број нам даје снагу и отвара могућности за много бољи рад нашег удружења и целе заједнице – каже Стане Рибич.     Удружење је уз помоћ словачких пријатеља реновирало старо српско војничко гробље у Великом Међеру и претвара га у Српски музеј. Открило је и реновирало стару српску цркву у Трнави. Организовало је Дане српске културе у Словалкој, Фестивал српског филма, Конференцију подунавских земаља и српских удружења, Теслине дане, изложбу и бисту српског генија, која је постављена у згради државне Радио-телевизији Словачке.- Словачка прихвата Николу Теслу као представника народа који је бранио Словаке од мађаризације, који је подржавао независност Словечке и идеју о јединству словенских народа. Словачка признаје независност Србије, одбија да призна такозваноу државу Косово и сматра нас дело Европе и света– наглашава Рибич, који нам је цитирао напис на бисти светског научника.   „Никола Тесла, човек који је створио будућност човечанства. Светски научник, српског порекла, проналазач чија је велика замисао обртног магнетног поља, један од највећих изума људске маште у историји. Геније, који нам је подарио светлост, електричну и космичку енергију. Визионар планете Земље.“  Све су то били разлози да словачки Срби и Срби из подунавских земаља предложе држави Србији овој патриоту и активисту за одликовање.        

Стане Рибич је иницијатор и да се у Новом Саду подигине нови споменик Николи Тесли. Удружење Срба из Словачке намерава и да у Словачкој подигне споменик Јовану Јовановићу Змају и другим српским великанима, који су живели и радили у овој пријатељској земљи. Верује да ће током године свечано са словеначким пријатељима отворити и Српски музеј у Словачкој. 

Марко Лопушина