На иницијативу Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“, у Бечу је у четвртак 28. априла 2022. године, у просторијама Заједнице српских клубова у Бечу, одржана промоција књиге „Били смо нико и ништа“  – Од Темишвара до Граца 1989 – Моје бекство из Румуније, аутора Милана Радина. На самом почетку, присутне су у име домаћина, поздравили Лука Марковић, председник Заједнице српских клубова у Бечу и проф. Светлана Матић. Проф. Матић је истакла да јој је задовољство да представи дело Милана Радина, Србина из Румуније, који је уједно  и менаџер и филозоф. Говорећи о његовом бурном животу и раду, подвукла је да се овај роман може сврстати у путописну прозу, која у себи носи романсу пишчеве биографије. У роману, како је нагласила, можемо да прочитамо догодовштине обичних људи, који су се живели у једном бурном времену, пуном неизвесности. Аутор је желео да доживљено сачува од заборава, уносећи у роман лична осећања, прожета тугом, чуђењем, одушевљењем, разочарањем и жељом да се сачува аутентичност догађаја. Роман је прожет занимљивим цитатима, писан разумљиво, пун набоја и неизвесности. Главни јунак је дечак, стар 15 година, који са мајком напушта тадашњу Румунију, која се „гушила“ у владавини Чаушескуа, у нади да ће пронаћи срећу и спокој, тамо негде на западу, у Аустрији. На самом почетку, Радин подвлачи: „Ово прича је моја прича, али би могла бити и твоја прича. Ова прича је наша прича, али би могла бити и ваша прича.“ Присутни наљ овој занимљивој књижевној вечери су се пронашли у појединим деловима књиге, јер је свако од њих, прошао, углавном, ни мало лак пут, од доласка у Аустрију, па до добијања боравишне дозволе, проналажење посла, борбе за опстанак, учење језика, интеграције. Др Хајнрих Шнудел у Предговору књиге, између осталог, напомиње: “Милана Радина, којем је успело да те 1989. године побегне из Темишвара у Аустрију, и да се настани у Адмонту, где ће матурирати у гимназији у Штајнаху, упознао сам 1994. године, када је конкурисао за место у студентском дому у католичкој заједници високих школа. Током разговора, причао ми је о својим покушајима бекства. Студирао је на Универзитету Карл-Францес у Грацу, а сада је опет у својој домовини, где ради као успешан менаџер. Његова прича, представљена у овој књизи, јесте сведочанство једног времена, које расветљава догађаје у Румунији, током 1989. омогућавајући нам да их боље разумемо.“ Писац истиче да је приликом састављања овог колажа, заснованог на његовој причи, размишњао на немачком, румунском, српском и француском језику, а написао га најпре на немачком, па потом објавио и на српском.

О књизи је, веома надахнуто, говорио др Небојша Родић, амбасадор Републике Србије у Аустрији, истичући да је Милан Радин један чудан човек, писац који је са мајком успешно, кренуо у једној ноћи у Аустрију и на том путу је имао среће. Овај роман, како је нагласио, је ода човека који је Србин. У свом роману, Радин је описао колико је породица стамена и важна. Амбасадор Родић је рекао да су Срби као народ непокорни, али и прилагодљиви.

Радин је у свом обраћању присутнима, између осталог, подвукао да није планирао да буде писац и да је писао да се не заборави. Истакао је да је у роману записао „ једно време са депортацијама, конфискацијама, принудним радом, несташицом хране, произвољним угњетавањем, хладноћом и средњовековним мраком. Времена брзог успона за једне, времена силаска, хапшења и масовних гробницаза друге. Вероватно се данас тешко може веровати да се тако нешто уопште дешавало.“ Често размишља и себи поставља питање: „Шта смо данас?“

Одлучио је да са сином Владимиром, који је ученик осмог разреда у Мађарској гимназији и одличан атлетичар, настави живот у Румунији, јер је желео да се врати својим коренима. Брат живи у Грацу, сестра у Немачкој а мајка Јелена живи данас пензионерски живот у околини Граца.

Милан Радин је у Аустрији одржао још две презентације. У Адмонту 29. априла 2022. године и у Грацу 30. априла 2022. године, пред аустријском публиком и својим пријатељима, који га нису заборавили.