У својој дугој историји од 1929. године, америчка Академија филмских уметности и наука чак једанаест статуа Оскара освојило је осморо Срба и Југословена.

Марко Лопушина

Златну статуу америчке Академије филмских уметности и наука, звану Оскар, добио је ових дана још један, осми Србин. То је Београдски мајстор филмског дизајна Дејан Момчиловић. Добитник је тзв. техничког Оскара за технолошко достигнуће филмских уређаја, машина и апарата у серијалу “Алита – борбени анђео” из 2020. године.
Момчиловић је са Бобаком Бехешти, Скотом Робитајл и Иљан Кели радио на развоју компактног модула за снимање и синхронизацију и интеграцију “Стандард Девиатион” система за снимање покрета лица. Уређај представља мобилни рекордер за снимање, монтиран на шлем који је такође производ те компаније.
“Ја сам са “Стандард Девиатион” био дизајнер тих уређаја, а истовремено са својим тимом сам и развио софтвер којим се они контролишу”, каже Момчиловић.
Дејан Момчиловић је Београђанин. Студирао је дизајн филма и медија на Академији у Штутгарту. Руководилац је тима у фирми “Њета Дигитал”, чији је власник славни оскаровац Питер Џексон, аутор трилогија “Господар прстенова” и “Хобит”. Момчиловићев тим је, заједно са екипом “Стандард Девиатион” из Санта Монике од 2006. радио на техничком решењу за снимање лица у покрету (мотион цаптуре) за први филм “Аватар” Џејмса Камеруна.
Мотион цаптуре технологија снимања лица у покрету је био приоритет у раду Дејана Момчиловића и у филмским пројектима “Хобит (2012) , “Гвоздени човек 3” (2013), “Велики доброћудни џин” (2016), , “Валеријан и царство хиљаду планета” (2017) и као аниматор у филмовима “Планета мајмуна” (2014) и “Краљ темплара” (2006).
Интересантно је да је Момчиловић филмску пословну каријеру започео као бубњар у музичкој подлози за филм “Црна мачка, бели мачор” Емира Кустурице 1998. године. Наступао је касније као глумац . Играо је конобара у филму “Седан и по” (2006). У овој делу режисера Мирослава Момчиловића, о седам смртхих грехова, играли су им Бранислав Трифуновић, Никола Вујовић и Милош Тимотијевић.
У својој дугој историји, чак од 1929. године,
америчка Академија филмских уметности и наука чак једанаест статуа Оскара освојило је осморо Срба и Југословена. За филлмска достигнућа у кинематографији награђени су 1954. године глумац Младен Секуловић, алијас Карл Малден, за споредну улогу у филму “Трамвај звани жеља”, затим 1962. године режисер анимираних филмова Душан Вукотић за “Сурогат”.
Године 1979. сценариста Стив Тешић добио је Оскара за филм “Четири друга”. Најпризнатија наша костимографкиња Бојана Никитовић, запослена у Народном позоришту, очарала је Холивуд и постала је 2010. године сувласница Оскара са Миленом Канонеро за филм “Марија Антоанета”. Неслужбеним Оскаром су се окитиле и порно глумице српског порекла Стоја и Коко.
Мајстор из Перлеза
Истовремено наши људи су постали у Холивуду добитници “техничког” Оскара као мајстори за филмске камере и објективе, за комјутерска решења глимачких проблема, као и за дизајн покретних слика, за шта је награђен Дејан Момчиловић.
Парадокслано звучи, али Алберт Мајер из Баната, легендарни конструктор филмских камера “панавижен” и “панафлекс”, коју многи стручњаци сматрају најбољом икада направљеном, је власник чак четири Оскара и две Еми награде за филмска и телевизијска остварење снимана његовим камерама.
Мајер, рођен и одрастао у Перлезу близу Титела, свој занат сајџије учио је код једног нашег мајстора за часовнике. Школовање у Немачкој било је пресудно за његов каснији рад у конструкцији филмских камера, јер је Алберт постао инжењер. Кад је 1961. почело подизање Берлинског зида, са женом, две ћерке и сином, отишао је у Лос Анђелес и наставио да конструише филмске камере. Том послу се посветио је пола века свог живота.
Режисер Стивен Спилберг је први снимао са камером Алберта Мајера филм “Шугарленд експрес”.
– Када ми је последњи пут Шерон Стоун уручила Оскара, само што се нисам онесвестио. Сличан осећај сам имао и кад сам Оскаре примао из руку Кристофера Рива или Рене Зелвегер. Питао сам се откуда ја ту. Осећање када постанете познати, наравно, прија. Али, мени су неке друге вредности увек биле важније. На првом месту – моја породица, моји унучићи, моја супруга коју сам целог живота много волео. Њој сам посветио једног Оскара – испричао је Алберт Мајер, када је посетио свој завичај, Србију, коју не може и не жели да избрише из сећања, јер се осећа Србином.
Година 1979. Зоран Перишић је добио “техничког” Оскара за филмске електронске ефекте у филму “Супермен”. Оскара је добио, јер је смислио како да глумац Кристифор Рив лети на платну. Тај изум је по њему добио име “зоптик”.
Овај рођени Земунац (1940.) је одрастао у Прокупљу. Радио је у Британском филмском институту на домену 3Д визуелних ефеката. Српски мајстор за специјалне ефекте занат је пекао код Стенлија Кјубрика у филму “Одисеја у свемиру” као непотписани сарадник у одсеку за анимацију. У међувремену, постао је проналазач и власник је неколико патената у области специјалних ефеката, укључујући 3Д технологију. Пре 20 година објавио је и стручну књигу на тему визуелних ефеката у кинематографији.
Оскаровац из Селевца
Највећа филмска и техничка кинематографска награда, која се додељује у Кодак театру у центру Холивуда припала је и инжењеру Мирку Ковачевићу из Београда, који се у САД уселио 1986. године.
– Награду смо добили као тим контруктора за ФИ+З сyстем, који регулише три функције сваког објектива на филмским камерама. Додела награда за нашу техничку област био је посебан догађај, одвојен је од уручивања главних Оскара и одржан је у хотелу на Беверли Хилсу. За разлику од доделе Оскара за уметнички део, добитници награда за технички део унапред су обавештени о признањима. Знајући то, нисам осећао посебну нервозу, мада сам био узбуђен када су најавили моје име – причао је инжењер оптике и електронике Мирко Ковачевић из Београда, који је “техничког” Оскара освојио 2007. године.
Годину дана касније ову златну статуу добио је и др Дејан Илић за дигиталну АРРИ камеру, која унапређује светло за снимање филмова. Родом из места Селевца крај Смедеревске Паланке дипломирао је у Београду, школовао се у Француској, а докторирао на Техничком факултету у Дрездену. Био је одбојкаш у јуниорској репрезентацији Југославије, немачком ТУ Дрезден и Елвангену, где је постао тренер, где данас живи и ради као фабрикант, проналазач, професор и инвеститор.
– Нисам очекивао америчку награду, јер се Оскар додељивао за унапређења камере, објектива, електронске уређаје за филмску постпродукцију и специјалне ефекте. Наш уређај верно имитира дневну светлост и нема конкуренцију у филмској техници. Постао је популаран. јер не емитује потенцијално штетна зрачења, нити топлотну енергију. На ноћним снимањима остварује фантастичне ефекте – каже др Дејан Илић, чијом се камером снимају сви нови филмови у 3Д формату.
Данас Дејан Илић, као власник фабрика малих батерија, гради погон за производњу ових енергената у родном селу Селевац код Смедеревске Паланке, јер жели да Србију уведе у модерну технолошку еру.

Марко Лопушина