Многобројни Срби који живе у у Аустрији су у петак 7. фебруара 2020. године, на годишњицу смрти Вука Стефановића Караџића, одали почаст и положили венац на споменик реформатору српског језика, филологу, етнологу, дипломати и великом борцу за српски језик и правопис.

Церемонија је започета полагањем венца, а о лику и делу Вука Стефановића Караџића, која је своја најважнија дела објавио у Бечу, инспиративно је говорила академик проф. Светлана Матић, председница АСКД „Вилхелмина Мина Караџић.“ Осврћући се на Вуков буран живот, истакла је да заједно са ћерком Мином и супругом Аном Краус у свом дому, у трећем бечком дистрикту, Унгаргассе 362, дочекивао: Јернеја Копитара, Његоша, Јакоба Грима, Проту Матеју Ненадовића, историчара Ранкеа, Ђуру Даничића, Бранка Радичевића, Уроша Кнежевића, кнеза Михаила, патријарха Јосифа Рајачића, Стефана Книћанина, Павла Шефарика, црногорског кнеза Данила и многе друге савременике и знамените личности епохе романтизма. „Вук је добио доживотну пензију указом руског цара Николаја од сто дуката годишње, пензију од књаза Милоша Обреновића 1835. године и многа значајна признања. Био је члан Царске академије наука у Бечу. Изабран је за почасног члана Императорског краковског универзитета због научно-књижевних заслуга у области литературе и историје словенских народа. Био је дописни члан Руског географског друштва у Петрограду, дописни члан Берлинске академије наука, почасни члан Афричког института за укидање ропства. 1847. године примио је прстен са великим смарагдом и брилијантима од руског престолонаследника. Године 1848. Вук је од аустријског цара добио брилијантски прстен, као уздарје за поклоњену књигу Српских народних песама. Аустријски цар одликовао је Вука Караџића 1850. године Витешким крстом Фрање Јосифа, а 1851. године златном медаљом за науку,. Посебно га је обрадовала вест да га је црногорски књаз Никола одликово Даниловим орденом за независност Црне Горе“, нагласила је, између осталог, Светлана Матић. Подсетила је присутне на чињеницу да је Вуку његова миљеница, ћерка Мина била велика подршка. Минка, како ју је Вук звао, била је његов лични секретар, помагала му у превођењу српског народног блага на немачки језик, водила читаву коресподенцију са свим значајним личностима тога доба, пртаила га на дугим путовањима, свирала клавир, говорила шест светских језика, играла на Српском балу у српској народној ношњи и до последњег тренутка била са оцем, после чије смрти је штампала његова необјављена дела, поклонивши читаву заоставштину Краљевини Србији. „Због тих и многих других заслуга, Мина Караџић, прва српска сликарка, уз нашу Катарину Ивановић“ ће ускоро добити и спомен-плочу у алпској престоници“, закључила је Светлана Матић.

Малина Марина Јанковић је на немачком језику из књиге др Волфганга Рохрбаха, прочитала текст о Вуку Стефановићу Караџићу.

Скуп је подржао и на њему присуствовао његова екселенција г. Небојша Родић, амбасадор Републике Србије у Бечу, Весна Клингер, председница Интернационалног културног удружења „Фокус“ , као иницијатор манифестације, Саша Костић, председник СКЦ „Стеван Мокрањац“, Александар Станковић, председник КСД „Бамби“, Мирел Томас, председница удружења „Бечке поете“, Лазар Билановић, председник Аустријско-српског покрета солидарности, Др Дејан Јелић, председник Аустријско-српског друштва и други истакнути појединци српског порекла, који живе и раде у Бечу.

Послата је јасна порука са скупа да српски језик и ћирилица представљају наш идентитет и да их треба неговати и очувати. Заједништво Срба нам је више него икада потребно, па би, по речима Весне Клингер, требало да се издигнемо изнат личних суревњивости и интереса, изнад удружења, а у име општих националних интереса. Култура сећања на славне претке и реформаторе, је од стратешког значаја за очување нашег националног, верског и културног идентитета, не само у Аустрији, већ и у другим земљама света у којима живе грађани српског порекла

.