Историчари за аустријски главни град врло често кажу да је – Вуков  Беч. И то с разлогом, јер је реформатор српског језика Вук Стефановић Kараџић (1787-1864) пола века живео и радио у Бечу. У главни град је стигао из Земуна 1813. године. Створио је Вук С. Kараџић у Бечу и нешто епохално, српску ћириличну писменост и српски језик.

Поводом 159 година од смрти Вука Стефановића Караџића,  у  Бечу је 07. фебруара 2023. године амбасадор Републике Србије у Аустрији Њ.Е. Др  Небојша  Родић, положио венац на споменик  реформатора српског језика, у присуству проф. Светлане Матић, председнице Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“ .

Споменик се налази у трећем бечком округу, у улици Rasumowskygasse 22, у округу, где је АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“ на згради и истоименој адреси, поставило спомен-плочу Мини Караџић.

„Ово је прилика да се сетимо и обележимо годишњицу смрти писца првог „Српског рјечника“, прве српске граматике, „Народне сербске песнарице“, „Мале простонародне славено-сербске пјеснарице“, и „Писменице сербскога језика по говору простога народа написану“ и преводиоца „Новог завјета“.  Вук Караџић, као што је познато, био је  филолог, историограф, књижевник и сакупљач српских народних умотворина.  Рођен је  у Тршићу  06. новембра 1787. године, а више од пола века живео је и стварао у Бечу, засновао своју породицу са Аустријанком  Аном Маријом Краус, која му је подарила тринаесторо деце, од којих су, нажалост, преживели само син Димитрије и ћерка Мина, која је уз оца била до краја живота. Преминуо је 07. фебруара 1864. у Бечу. Због тога смо данас ту да му одамо почаст и захвалност за све што је урадио на пољу очувања српског језика и ћирилице, као најсавршенијег писма на свету“, закључио је амбасадор Родић.

 „Значајно је да посећујемо места српске културе и да не заборавимо многобројне српске трагове у Бечу . Свуда и у свакој прилици и на сваком месту, треба да истичемо  значај и допринос  наших великана у прошлости, који су градили мостове културе и пријатељства између српског и аустријског народа. То је наша одговорност и  обавеза да извучемо из заборава, све оно што нас чини достојним европским народом, који има богато историјско, језичко  и културно наслеђе,“ нагласила је проф. Светлана Матић, наглашавајући да је Вук Караџић често истицао да, ако свако уради колико може, неће народ пропасти.

„Нематријално културно наслеђе је добро које нам је остављено и треба да га чувамо за неке будуће генрације.  Допринос  реализацији  тог циља је, свакако, израда подсетника и водича за туристе и радознале „Бечки трагови Срба“, који  ће се ускоро појавити на српском и немачком,  у издању „Прометеја“ из  Новог Сада. Аутори овог значајног дела су Проф. Светлана Матић и др Марко Лопушина из Београда.  Ово ће бити прилика и да Аустријанци упознају културу најбројнијих странаца, Срба у аустријској престоници. Очувању културног наслеђа, велики допринос  даје и дијаспора са својим делима,  активностима и заоставшином. Ово је и једна врста сведочења о пет векова доласка и постојања српског народа на овом простору. Ако будемо баштинили своје духовно и културно наслеђе, очуваћемо и свој национални и језички идентитет, ма где живели, каже се у саопштењу АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“.