Карловчани даровали библиотеци „Мина Караџић“ у Бечу 500 књига

 

Захваљујући ангажовању и иницијативи проф. Пламенке Вулетић и организације „Каром“ из Сремских Карловаца, библиотека „Мина Караџић“ у Бечу, постала је богатија за 500 нових наслова. Књиге су из матице у Беч, донели представници Општине Сремски Карловци и  проф. Јелена Ратков са групом глумаца из позоришта „Козачински“. Повод је био прослава 200 година од рођења Бранка Радичевића, најпознатијег ђака Карловачке гимназије, која је одржана у просторијама Амбасаде Републике Србије, а на иницијативу АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“. Гости из сремских Карловаца предали су писмо проф. Пламенке Вулетић, у коме стоји: “Дана 26. септембра 2024. године предајемо књиге библиотеци”Вилхелмина Мина Караџић” у Бечу. Књиге дарују грађани и институције Сремских Карловаца, межу којима су:
Општина Сремски Карловци, на челу са председником господином Драженом Ђурђићем, који је упутио топле речи подршке и захвалности у свом поздравном писму, а које је прочитала госпођа Мирјана Јовановић, шефица кабинета председника општине Сремски Карловци, уз присуство госпође Наде Остојић-Агбабе, начелнице одељења за друштвене делатности општине Сремски Карловци.
Карловачка богословија “Свети Арсеније” је упутила више књига из области православља, историје и религије.
Карловачка гимназија, позната као расадник талената, упутила је књиге познатих српских писаца и школске лектире.
Познате карловачке породице: Вулетић, Беретић, Остојић и Агбаба, такође су дале свој допринос донацијама књига из својих импозантних кућних библиотека.
Такође, у дародавце су се уписали и отац Јован Петковић, доктор Јовановић и мноштво професора Карловачке гимназије, који су се одазвали племенитом позиву, да се обогати културна понуда завичајне библиотеке “Мина Караџић”, коју је основала проф. Светлана Матић, оснивач и председница истоименог Друштва у Бечу. Аустријско-српско културно друштво “Вилхелмина Мина Караџић” из Аустрије, сарађује са Министарством културе, Министарством за дијаспору, Управом за дијаспору, и кроз сарадњу са државним институцијама свих нивоа, и у Аустрији и у Србији, настоји да очува, оснажи и промовише српско културно наслеђе у Бечу и Аустрији. 

 

Сремски Карловци представљају средиште просветног, културног и духовног идентитета српског народа. То је било у прошлости, а тако је и данас. Примајући донацију, Душан Борисављевић и проф. Матић су изразили захвалност колегиници Вулетић, установама и породицама, које су донирале књиге. Реч је о различитим књижевним жанровима, међу којима су: приповетке, ђачка лектирамагични реализам, модерна фантазија, научна фантазија, историјске књиге, дечје књиге, мемоари и аутобиографије, уметност и фотографија, хороскоп и ручни радови, храна и пиће, самопомоћ, медицинске књиге, путовања, хумор, есеји, водичи, религија и духовност, породица и образовање.

 

Посебна књига, на коју су примаоци донације ставили акценат, је драматизована лирска хроника „Бранко Радичевић – Једночинка“, аутора Петра С. Петровића. У њој аутор приказује драматизован животни период Бранка Радичевића, у коме је описан растанак и његови последњи тренуци пред смрт, која га затиче у Бечу и тренутак када се опрашта од својих песама. У овој драми, сусрећемо се са тренуцима сусрета Мине Караџић и Бранка и разговоре у санаторијуму са болничарком. Радња се одвија у Бечу, крајем педесетих и шездесетих година прошлог века. Лица су: Бранко, Вук Караџић, Ана Краус, Мина Караџић, Богобој Атанацковић, Милица Стојадиновић Српкиња, трговац Михајловић из Вуковара, ујак Бранков, студент и болничарка. Бранков ујак посећује Вука у Бечу и преноси му поруке од пријатеља Теодора, Бранковог оца, из Вуковара, следећим речима: “Поздрави ми много господина Вука и реци му да сам га замолио да се Бранку увек при руци нађе. Знате, млад је, пуст је… Чујемо ми доле да се више лудира него што студира… На то ће Вук: “Нека се зато мој Тешо не пашти. Ми имамо много младих , богатих Србаља, који су школе свршили, па каква вајда од њих?… О Бранку, како ја мислим, једног дана ће се писати као ретко о коме Србину… А што се другог тиче, ја пазим на њега боље него на чедо рођено. Нема дана да не сврати до мене. Ето рамо у другој соби, за онијем столом, сједи он и Даничић-раде по цио боговјетни дан… А кад се заморе науком, окрену бригу на весеље: туцкају по овом ђавољем пианину са мојом Мином, пјевају, малају слике и пјесме пишу…“

 

У то име, гости из Сремских Карловца, заједно са домаћинима након дружења у Заједници српских клубова, где се библиотека налази, посетили су Вуков споменик и спомен-плочу Мини Караџић, где су се за успомену фотографисали и наставили дружење, обиласком српских трагова у Бечу.