Ноћне море Владислава Влаховића

У организацији Аустријско-српског културног друштва ,,Вилхелмина Мина Караџић" из Беча, 12. децембра 2026. године, у Заједници српских клубова, одржан је разговор у библиотеци „Мина Караџић“ и  дружења са истакнутим књижевником из Подгориц Владиславом Влаховићем.

Свестрани уметник, пилот, прфесор универзитета, дипломата, културни и друштвени радник, пише афоризме, епиграме, поезију и сатиричну прозу. Публици је представио своје књиге „Ноћне море“ и „Бестежинско стање“.

О богатој радној биографији аутора,  говорила је проф. Светлана Матић, председницаа АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“, истичући да је Влаховић добитник многобројних престижних књижевних награда за своје афоризме и сатиричну прозу.

Владислав Влаховић је отпочео овај књижевни сусрет, говорећи своје ауторске песме о Косову и Белом анђелу.

Испред Амбасаде Републике Србије присутан је био Немања Јоксимовић, министар саветник. Између осталих, овом изузетном књижевном сусрету, присуствовали су Наташа Пајковић, Лазар Билановић, Лејла Граф, Катарина Каћа Стевић Титовић, Радмила Чабаркапа, Драгана Јовановић, Јаворка Фел, Милорад Стојановић и други.

Влаховић је нарочито насмејао присутне, говорећи својим оштрим пером настале афоризме о мушко-женским односима, што је изазвало салву позитивних вибрацција. Дружење је потрајало до касних вечерњих сати.

Аутор се захвалио организаторки на успешној књижевној вечери, а и свима који су, упркос лошим временским приликама, присуствовали и подржали његово књижевно стваралаштво.

Навешћемо само неке, од многобројних афоризама, овог свестраног друштвеног и књижевног посленика:

 „Вратите се на своја огњишта, пропознаћете их по пепелу. Геноцид над нама није злочин, јер је извршен изгладњивањем. Нашу робу још нико није рекламирао, јер је нико и не купује. Страни преговарачи су остали без текста, јер смо заступали и њихове ставове. Овд‌је више нико не воли гусле. Схватили смо да то нијесу пјесме о нама. Наши преци су вјероватно дошли из космоса. Зато и д‌јелујемо као “пали с Марса”.

Напокон смо схватили да се ништа не питамо. Још само да схватимо и да нас нико ништа не пита.

Марсовци се више не појављују. Сазнали су да овд‌је нема услова за живот!

Државна имовина за нас је светиња, јер смо је отимали од цркве.

Идеја да отворим фарму магараца, потекла је из институција система. Психијатру сам открио да сам интелектуалац, зато га болест није изненадила. Сумњам да сам поштени грађанин, чим сам све ово преживио. власти свако говори на основу тога “како се узме”.

Школа јахања је обданиште за школу демократије. Срећа да не знају ни од “куда су шипљи”, па тако и народу по нешто капне!

Учланио сам се у партију. Ред је више био да и ја започнем породични бизнис!

Кад је љекар схватио да сам дошао због болести, упутио ме у приватну клинику.

Обзиром да проповиједају бољи живот после смрти, после смрти ћу им и вјеровати.

Ко год је овд‌је држао до себе, добио је оно за шта се држао.

Млади су прихватили да су наша будућност. Зато ће остати без своје. Свједок злочина је кажњен дисциплински. У то вријеме је требао бити на свом рандом мјесту.

Међународна истрага је крива што жртве нијесмо већ заборавили. Водили смо га под бројем један, јер је то било најближе нули.

“Ко пита не скита,” а ко зна, не пита се!

Какви су нам играчи, одличан је резултат.

Поновио сам се. Промијенио сам мишљење.

Циркус мора бити отворен што даље од институција система, да би се избјегло збуњивање грађана.

 Да бисмо превазишли досадашње под‌јеле, поново ћемо промијешати, па подијелити.

 Кад год би са њима озбиљно рачунали, испало би нам нула.

 Ђаци су претукли наставника при крају задњег часа, тако, да то није утицало, на резултате наставе.

 Да је то била љубав из рачуна, схватио је тек, кад му је блокиран рачун.

Од кад нам је све “врх врхова”, највише је онога што је “дно дна”.

Ми смо демократска земља. Зато бирачки списак ажурира полиција. Нијесмо предлагали поштене кандидате, да не би морали понављати изборе. За државне празнике треба предложити дане када се није ништа догодило, па да сви заједно славимо.

Пречистили смо бирачки списак. Сада очекујемо двотрећинску већину. Није страшно што губимо тло под ногама, јер ми смо “сиви соколови”. Психијатра сам оставио без ријечи, али се надам, да ћемо остати пријатељи. Нас су лудаци стрпали у лудницу.

Нигд‌је не говорим да сам сиромашан, кажем да сам поштен. Демократија је вјешто спомињање свега чега нема. Постхумно одликовање је нешто, што жив човјек не може дочекати!

Чим је Европа укинула визе, наши нам повећаше акцизе.

Повјеровали смо да је свестран, а оно испаде, да је само дволичан.

 Гд‌је год ти кажу “а што не дође јуче”, џаба ћеш долазити и сјутра. Имам генетске предиспозиције за дуг живот. Осјећам се као да ми је 100 година. Замолио сам поштара да ми пензију доноси тромјесечно, да има бар од чега да га частим.

 Кад год требам нешто потписати и сам себе легитимишем.

Шпијун-то је наш човјек, који дојављује, да смо ми они. Држе ме на оку и наши и њихови, јер сам превише свој. Тек кад је положио заклетву, престали смо да му вјерујемо. Нијесмо им дали ни да “присмрде”, јер су “пресмрђели”.

Кад “упрскаш” на почетку, брига те шта је на крају.

Од када пузим, изгубио сам на висини, али сам добио на дужини.“