Крупне капи ударале су о бакрену капију, сливајући се низ зарђале шипке и
натапајући земљу. Прљава вода сливала се низ степенице излизане ветром, стварајући
барице при њиховом дну. Коров који је избијао из влажних пукотина повијао се под
њиховом тежином, лелујајући се на северцу који је долазио са ушћа. Голо грање је
плесало у ваздуху, разбацујући кржљаве, изувијане гранчице. Оне су се сламале при
судару са тлом, разбацујући иверје свуда по парку. Крхотине сломљеног, зеленог
стакла лежале су свуда, крцкаво се оглашавајући када би их неко згазио. Залутале
животиње које нису имале никаквог скровишта вртеле су се око ограде, безуспешно
тражећи заклон од невремена. Мачке накострешених репова и олињалог крзна тразво
су својим зеленим, светлуцавим очима тражиле рупу у дрвету која није била напуњена
водом. Без светлости уличне расвете која се одавно предала киши, то је и за њих било
тешко. Облаци су висили ниско над земљом, прожети громовима који су цепали небо
на пола. Из тог раздора спуштала се киша, тешка и оловна.
Усамљени споменик, у средини парка, поново је одолевао ветровима и муњама.
Шешир који је држао у левој руци беше излизан, посут изметом и умрљан блатом.
Изгледао је пре као закрпељница неке луде него цилиндар научењака. Упале очи
споменика немо су посматрале ковитлац лишћа који се пред њим дизао. У тишини су
гледале како ветар ствара два обличја, лелујаве прилике које лебде над тлом. Онда се
три погледа сусретоше, један окамењен, друга два саткана само од ваздуха.
Ветар убрзо подари лица и наличја приликама. Прво су стајале мирно пред
спомеником, у тишини гледајући натпис који је био уклесан у камен.
„Значи ли ово ишта?”, упита Димитрије. Прескочио је ниску ограду која је
чувала травњак око статуе и бескрвним јагодицама прешао преко речи. „Шта су данас
за њих неке речи у камену, рођене давно пре њиховог живота, пре живота њихових
родитеља?”
Рудолф стаде до њега и одмахну главом. Лишће око њих задрхта. „Mислиш ли
да је заиста тако? Па својим сам рукама ово створио, својим длетом ово урезао. Могу
рећи да сам своје урадио. Они ће сами бирати да ли ће их схватати и прихватати. Речи
и поуке само од тога и зависе, не мислиш ли? Зар је важно што су ту ако не постоји
нико ко ће их приграбити и обликовати према свом нахођењу и искористити их за своје
победе?… Или поразе.”
Димитрије је ћутао. Обишао је своје тело и свој лик
неколико пута и зауставио се под скамењеним погледом. У њему
је растао чудан страх, неко његово обличје са каквим се раније
није сретао. Осврнуо се око себе, зачуђен градом у којем је
издахнуо. Нису га толико чудиле високе зграде и ужурбаност
људи. Међу његовим становницима се одувек ширила жеља за
брзим свршетком послова − не због лености и потребе за одмором
већ због маште и жеље за новим искуствима. У свима њима је

некада горео плам који су нови изазови, и ужици које су у њима
проналазили, будили. Те ватре више није било. Иза ње је остала
само бедна хрпица пепела из које се подизао тежак, трули мирис
који се завукао у тротоаре и платое, школе и болнице.
„Плашим се”, прошаптао је тихо Димитрије. Рудолф се окрену ка њему, зачуђен
дрхтавошћу која му је покорила глас. Ћутао је, знајући да је за оно за шта се Димитрије
спремао потребно време и храброст, ствари којих никада нема довољно, али се највише
и траће. Димитрије га узе под руку и њих двојица одоше до клупе. Поред ње је, у ритму
кише и громова, горела сијалица на бандери. Рудолф се наслони на њу и светло убрзо
утрну, оставивши их саме са мраком који се згрушавао.
„Плашим се”, понови Димитрије када су сели на мокру клупу. „Плашим се
дивљаштва у које се овај народ утопио. Видео си и сам какво безнађе се родило у
њима, како, уместо песме и басне, деци у мисли ушивају насиље. Је ли се то моја
машта са мном поиграва или смо стварно пропали тако дубоко, ми, свештеници и
научењаци, грађани и ученици. Ми, људи?
Је ли то неко опште лудило завладало младим умовима, па они не знају да
раздвоје добро од лошег? Какви су се то зли дуси у њима угнездили па се радују када
се некоме зло учини? Реци ми. Ти си људе вајао и ти си им лица упознао. Нико им се
више у лице није уносио и очи проучавао. Очи су, ипак, најбитнији пут до човекова
срца. Реци ми, драги мој Валдец, каква им је то копрена помутила видик?”
Сада Рудолф поћута, не знајући шта да каже. Гледао је у својих руку дело и
спласнуо због боје која се ољуштила, осушеног измета који је украшавао груди и врат
споменика. Поглед му се заустави на празним дупљама и у њему нешто препуче.
Разбесни га непажња којом је одисало нешто што је оставио за будућа поколења,
нешто за шта се надао да ће постати драгост млађима. Нешто што је требало бити
сјајно, као светионик морнару, а сада лежи одбачено и оскрнављено, као мапа коју су
поништили нови путеви.
Он скочи на ноге и зграби Димитрија за руку, који, зачуђен овиме, паде на тло.
Рудолф га подиже и њих двојица се винуше ка небесима. Пробили су се кроз облаке
који су заклонили сунце и провукли се између муња које спалише дрвеће. Заогрнули су
остарела рамена свемирским сводом. Избацивши из себе бес што је нарастао, Рудолф
пусти руку свога пријатеља.
Њих двојица се поново нађоше у парку. Небо је било огољено, плаво и
бескрајно. Највећа од свих звезда висила им је директно над главама, побијајући
светлост лампи које су, упркос преовладавајућем дану, сијале. Ваздух је био испуњен
повицима деце, родитељским брижним усклицима и претњама, лавежом паса. Иза њих,
негде ван граница паркова и зеленила, хуктао је град са својим фабрикама и гасовима.
Гледали су један другога, невидљиви за друге људе. Доситејев споменик је за
свет био невидљив као и њих двојица. Његове зелене зенице и даље су гледале ка
факултетима који су чврсто држали последњу линију одбране.
„Само се осврни око себе Димитрије”, рече Рудолф. „Сагледај оно што те
окружује. Људи више не разумеју ни најједноставније ствари. Ти си у векове гледао
ради жеље да помогнеш свом народу. Не можеш као добротвор да захтеваш од некога
да твоју помоћ прими. Ти си, као и ја када сам направио тај споменик, своје урадио.

Свој живот си украсио, као и многе друге. Многа су поколења од тога газила овим
градом. Неки су се твоје поруке прихватили, други нису. Поделили су се. Био је то
спонтан догађај, душевно и умно оцепљење које је трајало деценијама. Постоје и даље
они који схватају и осећају љубави и болове које смо ти и ја пропатили. Младе руже
које цветају у младалачким срцима и вену када речи пронађу своју мету и убоду и
засеку. Још има оних који поштену реч цене. Ја знам да боли кад гледаш како се они за
које си се борио крећу стазама беспућа и разврата. Уметност изумире, а сећање на
уметнике испарава са њом. Ти и ја више ништа не можемо да учинимо. Одживели смо
дате нам векове. И живели смо их, ох, не да смо их живели!
„Сада гледамо. Гледамо и надамо се да ће наићи неко вољан да се бори, неко
кога овај мањак поретка мучи и гуши. Нада, Димитрије. Неко ће још газити стазом коју
си ти утабао, неко ће бацити поглед на мисао коју си исписао.”
Просветитељ и вајар се још мало задржаше у парку. Затим се нови ветар поново
подиже и неимари нестадоше, враћени назад у своје векове и своја учења.
Име и презиме: Филип Љубичић
Школа и разред: Филолошка гимназија, III5
Место: Каменичка 2, Београд
Контакт телефон: 069-25-62-459
Мејл адreса: filipljubicic005@gmail.com
Професорка и менторка: др Мирјана Стакић Савковић