О свом животу од Београда до Беча говори Светлана Матић, професор матерњег језика у тамошњим основним школама, писац и педагог у Образовном савету Беча за децу мигрантског порекла… По завршетку Педагошке академије у Београду а затим и одсека за педагогију на Филозофском факултету, Светлана Матић средином 90-тих одлази у Беч… Деца наших људи уче српски језик у школама при парохијама СПЦ, у српским клубовима и удружењима. Аустријски школски систем предвиђа факултативно учење матерњег језика, али признаје само БХС, осносно Босанско-хрватско-српски. Светлана је професор БХС језика или, како сама каже, суштински једног, политички, три језика. Аустријске школске власти доделиле су јој 2011. специјално признање за успешан саветодавно-педагошки рад, а тамошње Министарство за образовање, уметност и културу наградило ју је за вишегодишње залагање у подстицању двојезичности и очувању матерњег језика. Током шетње бечким улицама Светлана нам је причала како се уклопила у другачије обичаје, културу, шта је услов да би се неко интергисао у нову средину, како је доживела Аустријанце, зашто је одлучила да у Аустрији, на немачком језику, изучи Веронауку… Присуствовали смо промоцији Светланине књиге “Певам дању, певам ноћу – писма Мини Караџић”… Ових дана Матићева истражује живот Срба у Аустрији и заједно са Марком Лопушином, нашим врсним познаваоцем дијаспоре, пише књигу… Уредник емисије Тамара Дрезгић