Мина Караџић је уз Катарину Ивановић, прва српска сликарка, преводилац и књижевница, која је оставила велики траг у српској уметности и култури. Неправедно заборављена, а њене заслуге, у грађењу мостова културе између аустријског и српског народа у 19. веку, су српској и аустријској јавности биле недовољно непознате. То је био један од разлога што сам, проучавајући лик и дело Вука Стефановића Караџића, схватила да би његов реформаторски пут био компликованији и другчији, да га све до смрти, није у раду пратила његова Минка, која му је помагала у превођењу српских народних умотворина на немачки језик, водила целокупну његову коресподенцију са око 300 мпозантних имена у тадашњој Европи, међу којима су, између осталих, Ранке, Каниц, браћа Грим, Гете, Његош, кнез Милош Обреновић, Милица Стојадиновић Српкиња и многи други.

Мина је играла у српској народној ношњи на Светосавском балу 1847. године у Бечу и инспирисала аустријског песника Аугуста Франкла да јој посвети песму. Зог свега навденог, одлучил сам да јој посветим књигу “Певам дању, певам ноћу-Писма Мини Караџић”, коју сам превела и на немачки језик. Друштво које сам основала носи њено име. Установљена је и књижевна награда која носи њено име за врхунска остварења у области културних и уметничких делатности. Библиотека које АСКД “Вилхелмина Мина Караџић” поседује, такође својим именом поносито подсећа на ову изузетну жену која је ишла испред времена у коме је живела.

Изложба о Мини Караџић је круна мог досадашњег рада на пољу очувања српског језика, ћирилице и нашег културног и националног идентитета у расејању. Захваљујем се дизајнеру Душану Борисављевићу, који је својом креативношћу, ову изложбу учинио доступном љубитељима културе. Надам се да ће се ускоро ова изложба бити доступна и на немачком језику.

 

БИОГРАФИЈА ПРОФ: СВЕТЛАНЕ МАТИЋ

Светлана Матић рођена је 19. јуна 1966. године у Београду где је завршила Педагошку академију за образовање наставника разредне наставе 1987. године и Филозофски факултет, одсек педагогија 1993. године. Дипломирала је 2014. на Вишој теолошко-педагошкој школи у Штребесдорфу крај Беча и стекла звање наставника православне веронауке.

Завршила је једногодишње школовање на ИТ Ацадемy 2022. године у Београду на смеру Design&Multimedia и стекла звање Certified new Media designer. Радила је као наставник разредне наставе у ОШ „Вук Караџић“ у Рипњу и ОШ „Филип Филиповић“ у Београду. Професор је матерњег језика у бечким основним школама. Предаје босански, хрватски и српски језик. Учесница је многобројних научних и стручних скупова. Сарадница је педагошких часописа и листова, као што су Учитељ, Просветни преглед, Настава и васпитање, Споји итд.

По доласку у Беч, била је десет година директор маркетиншке службе на Радио телефону 1510 који је био једно од најпознатијих дугогодишњих информативних гласила на српском језику у Аустрији. Након завршеног образовања за заступника и посредника у осигурању, поседује лиценце за рад у Србији, Хрватској и Аустрији. Ангажована је као педагошки саветник у Школској дирекцији града Беча, у саветовалишту Фабе, за децу мигрантског порекла са простора бивше Југославије која имају потешкоћа у учењу и понашању.

Јуна 2011. уручено јој је специјално признање за успешан саветодавно – педагошки рад од аустријских школских власти. Носилац је значајних награда и признања међу којима је Вукова повеља, коју јој је доделио Педагошки покрет Србије на VII Вуковом педагошком сабору у Тршићу 2009. године за врхунска остварења у развоју образовања и националне културе. У јуну 2010. добила је награду Бечког школског савета за изузетно залагање и ангажовање у школској педагошкој пракси.

Објавила је до сада следеће књиге и уџбенике: Наш језик, буквар, Просветни преглед, Београд, 2010; Наставни листови за наставу на матерњем језику, Просветни преглед, Београд, 2010; Крштење у настави православне веронауке, на немачком језику, 2015; Дечји бисери, ауторско издање, Београд, 2011; Игра, Књига за децу и одрасле, ауторско издање, Београд, 2013; О љубави с љубављу, заједно са Александром Чотрићем, Пчелица, Чачак, 2014; Мајка, Песме за децу и одрасле, ауторско издање, Београд, 2016. Певам дању, певам ноћу/Писма Мини Караџић, БКЦ, Ново Милошево и СПКД „Просвјета“, Беч, 2018; Ich dichte am Tag dichte in der Nacht – Briefe an Mina Karadzic, Југословенско-немачко културно друштво Хилден, Хилден, 2019; Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи, Прометеј, Нови Сад, 2019; Срби у Аустрији, заједно са Марком Лопушином, Прометеј, Нови Сад, 2019. године; Serben in Österreich, (Срби у Аустрији), заједно са Марком Лопушином, Заједница српских клубова у Бечу, Прометеј, Нови Сад, 2021. година.

Редовни је члан Матице српске, Удружења књижевника Србије, Удружења Милутин Миланковић, СПКД Просвјета — Аустрија, Удружења Седмица из Франкфурта итд. Дописни је члан Српске краљевске академије иновационих наука СКАИН у Београду — Одељења друштвених наука. Потпредседница је Удружења Вукова породица. Оснивач је и прва председница Аустријско-српског културног друштва “Вилхелмина Мина Караџић”. Живи и ради у Бечу.

 

КЊИГА „ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ – ПИСМА МИНИ КАРАЏИЋ“

Наша угледна списатељица Светлана Матић, ауторка седам књига различитих жанрова, која живи и ради у Аустрији као професорка српског језика нашој деци, саздала је особену књигу посвећену Вуковој кћерци Мини (Вилхелмини) Вукомановић Караџић, нашој запаженој уметници (песникињи и сликарки) и интелектуалки тога доба. Особеност ове књиге огледа се најпре у самој замисли. Минин живот нам није предочен на уобичајен начин, као прича заснована на хронолошком следу архивских података, већ на оригиналан начин – као писма Мини.

Ово је утолико драгоценија идеја што су самој Мини писма толико значила у комуникацији са рођацима и пријатељима да се епистоларно обраћање може означити као једно од битних обележја њене личности.

Витомир Теофиловић

Светлана Матић је, према оствареном делу и замашном броју награда, препознатљиво име у књижевном сазвежђу. Њена најновија књига је вишеструко занимљива и значајна. Књига је структурирана као својеврсни зборник писама који је Светлана упутила Мини. Епистоларна форма је готово стара колико и потреба људи да комуницирају формом рукописа, где је адресант могао да промишљено, узвишеним стилом конципира своје мисли и намере и тако их јасно и лепо саопшти без бојазни да ће му неко вадити речи из контекста, или ће нешто додавати. Ова писма ће трајати, јер именовањем адресата Мини Караџић, чије име обележено трајањем, неминовно морају бити консултована кад год неко од књижевних историчара, или истраживача прошлости XИX века хоће да разуме лик и дело Вилхелмине Мине Караџић.

проф. др Предраг М. Јашовић

 

РЕЧ ДИЗАЈНЕРА

Како се родила идеја о изложби о Мини Караџић?

Изложба је настала по књизи проф. Светлане Матић “Певам дању, певам ноћу – писма Мини Караџић”. У књизи се Светлана обраћа Мини у форми епистоларних писама, што је мало коришћена форма у нашој књижевности. Мој лични утисак је да се Светлана ту поставила и као пријатељ, и као мајка, и као дете, другарица, сарадница и савременица – све те улоге могу да се осете кроз топле, нежне текстове који се нижу попут ниске бисера, чинећи једну дивну огрлицу. С друге стране, књига обилује и историјским чињеницама, подацима, датумима, песмама и цитатима… Кроз књигу се упознате са Мином као је ту, поред вас; прођете кроз њене ломове, наде, туге, срећу и жалост као да вам је то неко близак. Штета је било не представити Мину, која је поприлично заборављена, једном ширем аудиторијуму – посебно због тога што је она рођена Бечлијка која је много учинила за матицу.

Како је текао креативни процес?

Морам да нагласим да је рад на изложби са проф. Матић био веома лак и неосетан. Усагласили смо се око визуелног изгледа панела веома брзо, такорећи “из прве”. Текст такође није уопште морао да буде мењан, и некако су сви елементи нашли своје место и били у складу са општим тоном. Пошто смо и Светлана и ја “штребери” и перфекционисти, нисмо се смирили док свака линија и тачка нису биле на свом месту, док сваки зарез није налегао у реченици тамо где треба; но, и то је рађено са уживањем и без стреса.

Занимљиво нам је било да су сви који су видели изложбу током припреме и штампе реаговали изузетно позитивно: од људи који малтене нису ни чули за Мину до професионалних лингвиста, историчара и истраживача, сви су налазили нешто позитивно у изложби и подржали нас у овом пројекту. Тада смо били сигурни да смо на правом путу.

Због чега сте се одлучили за овакав формат?

Прочитавши књигу проф. Матић, схватио сам да је Мина била заиста свестрана личност: песникиња, сликарка, путописац; она улази у високо друштво, зна је цео Беч, кореспондира са преко 300 особа током живота. Из ње избијају ведрина и радост, жеђ за знањем и огромна приврженост Србији. Због тога смо се одлучили да панеле учинимо визуелно интересантнијим кроз неколико симбола и елемената: позадину чине разгледнице, које симболизују коресподенцију; затим имамо наслове у курзиву, на премазу боје – алегорију на Минин сликарски рад, на коју се надовезују и њени портрети и други радови у златним рамовима. Будући да смо на сваком панелу очували форму писма, и сам “папир” писма је различит како се крећемо кроз њен живот, све борбе, недаће и ударе које је Мина преживела. Додатни цитати, што Минине, што других о њој, као и њене песме, су ту да пруже још један увид у више од пола века њеног рада и стваралаштва.

Првих 18 панела А0 формата прате књигу – с тим што морамо да напоменемо да је књига обимнија и садржајнија, иначе би имали преко 30 панела! Са великом тугом смо избацили поглавље “Мина и Београд”, а на крају смо се одлучили да ставимо и “Минин споменар” као један панел. Иначе, штампа је вршена на вештачком платну које даје један елемент рустичности и производи илузију да се гледа ручно сликано платно. Такође, држачи су, што је врло неуобичајено за изложбе, од дрвета, јер смо хтели да посматрачи-посетиоци имају утисак да гледају писма из минулих векова.

Додатних 6 панела представљају Мину у модерном руху, и на њима смо користили њену дагеротипију (претечу фотографије) са Словенског бала у Бечу 1847. године.

Шта представљају додатни панели?

У нашим разговорима о Мини увек се провлачила једна црвена нит: Минин и Вуков рад је сав био у томе да су сачували нашу прошлост, и тиме омогућили нашу будућност. Без њиховог рада нема наше културне баштине. Нема народне поезије, умотворина, бајки, басни, пословица… Замислите нас као народ без Филипа Вишњића, без епске поезије, без те танане, а непрекинуте, нити која нас веже кроз векове са нашим прецима. Српска култура – то предивно ткање и преплитање српског језика, слова и гласа, песме и приче, лирског и епског – је захваљујући њима толико ојачала, да и данас може да се прометне и преметне у било који други облик, а да задржи своје најлепше особине, и у опипљивом свету и у домену дигиталног.

Тако смо се и ми запитали: зар се Мина данас не би дописивала са Милицом Стојадиновић Српкињом преко Инстаграма, користила хештегове, промовисала по васцелом свету српску културу?

Зар не би похитала да направи свој сајт, да изради ћириличне фонтове, слала електронску пошту и имала свој канал на ЈуТјубу? Сасвим је сигурно да би писала блогове, имала путописне видео записе и са браћом Грим имала видео позиве. Мина је увек испољавала фантастичан осећај за спој традиционалног и модерног, доносећи оно најбоље из нашег културног корпуса и стављајући га у ново рухо. Па, Мина је средином 19-ог века ишла на одмор у Црну Гору, водила Лујзу Кер по Шумадији, откривала Феликсу Каницу све чари новостворене независне Србије – зар она данас не би Каницу писала мејлом, а Лујзи Кер слала сопствене блогове о лепотама “српске Тоскане”, долине јоргована, Жиче и Студенице…

Инспирисани тиме, тако смо и ми замислили Мину у модернијим временима, окружену технологијом која би јој омогућила да још преданије ради на ширењу наше културе. Од електронске поште до СМС порука, сигурни смо да би Мина и данас била посвећена мајци Србији, нашој култури и писаној речи.