У Аустроугарском царству живело је милион Срба. Током Првог светског рата
њих 100.000 је дезертирало и пребегло у Царску Русију. Међу овим Србима било је
припадника нашег народа из Босне, Далмације и Црне Горе. Тако је царска Русија
опет постала велико српско отечество. У Великом рату су Срби као рањиници и
избеглице боравили и потом живели у Грчкој, Италији и Француској.
Други светски рат је опет покренуо Србе у сеобе. Прво су као припадници
Југословенске краљевске војске заробљени и смештани у логорима широм Немачке,
Аустрије, Мађарске, Пољске, Скандинавије и Италије, а потом су као антикомунисти
бежећи од Титове Југославије, из ослобођених логора насељавали и Велику Британију,
Француску, Шпанију, земље Бенелукса.
– Тамо где су Срби као исељеници пустили корене и тамо где је СФРЈ потписала
уговор о извозу радне снаге, кренуо је седми талас наших људи. Земља Старог
континента од шесезесетих година прошлог века насељавају радници на привременом
раду, који су у међувремену до 21. века израсли у праве европске исељенике. Само
у Немачкој их има пола милиона наших људи. После радника у државе ЕУ су се
исељавали интелектуалци, стручњаци, спортисти, уметници и студенти. На Старом
континенту има нас у 35 држава око милион. Својом памећу и радом исељени Срби
су освојили врхове европске привреде, уметности, културе и спорта – тврди др
Лопушина.
Подсећа нас да су наши радници на привременом раду у Немачкој изградили
ову земљу и уложили рад вредан 60 милијарди евра. Изграђена је и Скандинавија,
напором вредним 30 милијарди евра. Последњих деценија земље ЕУ постале су
станица сеоба радника, стручњака, студената. Само у Русији има 80.000 наших
радника, грађевинара, али и студената.
– Највећа концентрација Срба из свих отаџбинских земаља и матице Србије јесте
у Аустрији. Има нас око 300.000. Беч је са 189.000 Срба данас главни град
српске дијаспоре. У њему су се школовали и радили српски интелектуалци, па је
Беч и центар српске културе. Вук Kараџић Стефановић је типичан пример Србина
који је пола века живео и радио у Европи, али се вратио у Србију – истиче др
Марко Лопушина.
Наглашава да Срби само у Мађарској, Чешкој, Словачкој и Румунији имају
статус националне мањине, а да у осталим европским државама имају статус етничке
групе, што отежава њихов политички положај. Ипак, и поред тога Срби доминирају у
европској дијаспори, јер имају око 100.000 топонима са српским именима, стотину
својих диломатских представништава и храмова СПЦ, око хиљаду угледних личности.
Међу којима су одредницама у Енциклопедији обрађени, на пример, Дејан Илић из
Немачке, Мирко Латиновић из Русије, Зоран Kалабић из Аустрије, Стане Рибич из
Словачке, Филип и Мадлена Цептер из Монака.
– Ова књига је покушај да опишем историју живота Срба некад и сад северно од
Балкана, где је наш народ нашао своје ново уточиште. Поштујући изреку Вука
Стефановића Kараџића: “Срби – сви и свуда, ма где били!” – потрудио сам се да
запишем све најзначајније српске институције и личности на простору центра Старог
контенента, јер они представљају суштину битисања нашег народа у прошлости,
садашњости и будућности Европе – каже др Марко Лопушина.